Hey You

Pink Floyd – Hey You

Hey you out there in the cold
Getting lonely getting old
Can you feel me?
Hey you standing in the aisles
With itchy feet and fading smiles
Can you feel me?
Hey you don't help them to bury the light
Don't give in without a fight.

Hey you out there on your own
Sitting naked by the phone
Would you touch me?
Hey you with you ear against the wall
Waiting for someone to call out
Would you touch me?
Hey you, would you help me to carry the stone?
Open your heart, I'm coming home.

But it was only fantasy.
The wall was too high,
As you can see.
No matter how he tried,
He could not break free.
And the worms ate into his brain.

Hey you, out there on the road
Always doing what you're told,
Can you help me?
Hey you, out there beyond the wall,
Breaking bottles in the hall,
Can you help me?
Hey you, don't tell me there's no hope at all
Together we stand, divided we fall.

Novosadska priča

Priča o odrastanju, učenju i prilikama, zasnovana na istinitim događajima


Predugo je to trajalo da bi iko nomalan mogao da izdrži. A on je trpeo i izdržavao.

Nisu pomagali razgovori sa učiteljicom, psihologom, roditeljima, školskim policajcem, direktorom. Posle godinu dana su promenili školu, ali su se maltertirnja nastavila. Ponekad bi kući došao bez patika, ponekad bez pantalona. Više puta se upiškio od batina. Kada prođe samo sa modricama to je bio dobar dan.

Čopor, ko i svaki te vrste imao je vođu, a vođa, ko i svaki te vrste, imao je svoje strahove i taj nedostatak lečio surovošću prema drugima.

Konkurs za posao

Neki dan upade Mile u ofis (tako zovemo baraku gde pijemo kafu), i onako znojav viknu: Daj brate da primimo nekog, polipsasmo ki graorčići na omorinu! Sedi brate, popij kafu, a ima i uz kafu, namigujem mu ja, zna da nismo popili onu što Aca dono kad se vraćao iz Vinče. Jesi normalan bre, imamo još 700 gajbica jabuka da utovarimo! Znam brate da ima, al kamion kreće sutra uveče, utovarićemo.

Mile odmahuje rukom i ode svojim gajbicama. Nervira ga što smo mi seli da odmorimo. On je od onih što voli da zapne ko vo i da završi pre roka, a onda se oleši od rakije pa ga nema dva dana. Kad dođe posle dva dana ko da je bio u Vrnjačkoj Banji. Prosto se čovek odresetuje, što kaže moj mali.

Znanje (ni)je roba

Znači opet mi oni moji sa sela šalju radnu snagu, ko da ja štancujem radna mesta, a ne prekidače za šporet.

Kako ti se ovo čita ova tvoja titula: Menadžer čega.... aaa, resursa. Auuuu! Lepo. I nisi došao zato što imaš vezu, nego zato što si završio školovanje na najboljem fakultetu. Lepo, lepo. Mada, što jednom rek'o moj deda, "ne završava se školovanje kad izađeš iz škole, već kad pomisliš da sve znaš." Kod nekih je to svejedno. Ma ne mislim na tebe.

Kažeš rođače da je znanje roba. I ja bi sad verovatno trebao da kupim tu robu i da je platim lepo. Dobro, neću da te ubeđujem, samo razmišljam naglas. Robu možeš da kupiš i da prodaš. Možeš da je uništiš ako ti se ne sviđa. A znanje? E, to je malo komplikovanje rođače. Uz znanje neizbežno ide i dodatak u obliku čoveka.

This is Sparta!

Ako pogledamo nekadašnjeg spartanskog vojnika, možemo videti da je svaki od njih imao iste slabe tačke i da su sve bile sa desne strane. Desnom rukom je vojnik držao mač ili koplje, pa mu je to istovremeno bila i jača strana. Ali ako doleti strela sa te strane, mač nije baš od koristi, a nositi štit sa obe strane bilo bi malo ponižavajuće.

Iz tog razloga je spartanskom vojniku sa desne strane bio potreban drugi spartanski vojnik, koji je štitom štitio svoju levu stranu i desnu stranu vojnika do sebe. Na taj način obe strane vojnika su bile zaštićene, a da se ništa nije gubilo na funkciji ubojitosti. Takva vrsta organizacije se lako transformiše u defanzivnu ili ofanzivnu u zavisnosti od zahteva tržišta to jest konkurencije.

Da ne pomislite da je ovakva situacija idealna pomenuću još jednu stvar: vojnik koji štiti desnu stranu istovremeno smeta, jer se često nalazi na putu mača koji bi da mlati oko sebe. Zato je potrebno razumevanje višeg smisla takve organizacije jer bez njega vojnik istrčava, i u želji da umlati što više mrskih mu neprijatelja obično i sam gine. 

Take on me

Dugo mi nije bilo jasno kako se jedna pesma zarila u moje pamćenje toliko intenzivno. Nikad je nisam imao snimljenu. Nikad nisam čuo nijednu drugu pesmu te grupe. Nikad nisam slušao sličnu muziku. Ne znam ni šta reči znače. Ali opet, i kada je danas čujem posle trideset godina, obuzme me neopisivo lep, smiren i dubok osećaj spokojstva. 

Radi se o pesmi Take on me, grupe A-ha. Sama grupa je neka šminkerica, daleko od onoga što sam tada i kasnije u životu slušao, poput Flojda, Kičme i Azre. Nedavno sam odgledao spot i tokom gledanja pokušavao da provalim šta me je toliko dotaklo u pesmi. Džaba! U samoj pesmi ništa.

A onda mi pogled pade na radni sto i haos na njemu. Eureka!

Razmišljanja jednog običnog srpskog orla

Još malo, pa će taj dan. Uh, baš sam se usr'o.

Na sreću samo figurativno, ne bih preživeo da drugi vide moj strah. Ipak nama orlovima to ne stoji. Mada kad gledam druge.... 

U ponedeljak naši skaču prvi put. Već su im krila porasla dovoljno i perje im je jako, proverio sam. Pa dobro, hranili smo ih samo kvalitetnom ribom, dok smo Milka i ja žvakali miševe i veverice. Znam da im je sad vreme, ali opet se plašim.

Prošlog proleća tako Miletov mali skočio, malo se više kurčio hteo da otvori krila u poslednjih par metara i zajebo se. I zajebo sve oko sebe, eno ga Mile još uvek leti ko svraka. A godinu dana prošlo. Krv je to.