Узми ме
Деца
су деца, поготово мала деца до шесте године. Не оптерећују се својим
полом, па ни ми не би требали да их оптерећујемо. На српском, грчком и
хебрејском језику за дете се користи заменица средњег рода “то”, што
указује на полну неутралност. Деца у том периоду воле да се мазе,
играју, да истражују и потребно им је много уверења да су вредна то јест
да их волимо. Најпотребније им је у том добу да имају једну особу за
коју ће се посебно везати и најчешће је то мајка. Поред тога што је то
најчешће, то је и најприродније јер је мајка та која доји бебу, која је
посебно нежна и која је најспособнија да пружи беби оно што је
потребно. Међутим, понекад није могуће да мајка буде са бебом, и тада
друга особа треба преузети њену улогу у важним аспектима васпитања.
Битно је нагласити да то мора бити једна иста особа током првих година
живота, јер дете има психичку потребу да се веже за једну особу.
Слика 10. Крива афективне везаности детета у периоду до шесте године:
А - пожељна, Б и В - патолошка (John Bowlby)
Кад
се дете роди његова природна везаност је ниска као и његов доживљај
зависности. Како дете расте полако развија појам и себе и мајке, а
упоредо са тим развија и доживљај психолошке зависности од мајке. Ова
зависност, коју се другачије може назвати и природна симбиоза, свој врх
достиже негде између друге и треће године живота, да би после тога
кренула да опада (крива А#). То опадање симбиозе се изражава кроз прве
озбиљније бунтовне акције детета. Посматрано из угла ОК позиција, дете
креће у свет из - + позиције (Ја нисам ОК, ти си ОК) јер је заиста
егзистенцијално везано за другу особу, а зависност природно узрокује НЕ
ОК став према себи. Задатак родитеља и детета је да ту зависност што
природније преброде.
Ако овај задатак је успешно обави, особа је савладала тзв. Зависничко Брдо#.
С
времена на време то се ипак не деси. Понекад дете достигне зависничког
врха брда, и из неког разлога, никада не сиђе са њега низ линију А него
наставља дуж линије Б. То се из позиције забрана назива Забрана на
одрастање. Очигледан пример су зависне личности. На пример, муж који је
завистан од жене или обрнуто. У детињству, оваквој особи није било
дозвољено да се одвоји од родитеља, него је била приморавана да обнавља
зависност. Овде наравно говоримо о презаштићивању, појави веома честој у
данашње време, повезаној са Психологијом Срећног Детета и
адолесценцијом продуженом до четврте деценије живота.
Други
проблем настаје и ако дете никада не успе да стигне до врха брда
зависности. Линија В очигледно показује развој особе са Забраном да се
Детињство. Пример за то је"стармало дете". Такво је дете терано да стане
на своје ноге, у емотивном смислу, пре него што је психолошки било
способно на то. Ово можемо назвати - недовољно заштићено дете. Оно може
бити добро пажено и храњено али и без адекватне емотивне подршке од
стране родитеља. На овај начин дете одраста пребрзо и никада не може
потпуности да развије природну везаност о којој је овде реч. Ово је
случај са синовима који су одрасли уз мајку после развода, где је развод
мајци тешко пао па су они ”морали да се брину” о њој. Последица
синдрома Стармалог детета је то што ће се касније у животу код њих
стално јављати притисак да тај процес заврше и да се вежу за неког или
нешто.
Види ме
Период
од шесте до дванаесте године карактерише развој когнитивних
способности, одбијање симбиозе и прве кораке ка самосталности. Језоком
Трансакционе Анализе, дете развија свог Одраслог и учи како да
функционише са њим, уз постепени, а касније све чешћи прелаз са - + (Ја
нисам ОК, ти си ОК) на + + (Ја сам ОК, ти си ОК). Жеља за одрастањем
јача, а тежња ка самосталности се огледа у честом инсистирању “Тата,
мама, видите ме!”, чиме дете јача самопоуздање и свест о себи као о
вредном бићу. Родитељ у овом периоду почиње да прави договоре са децом,
показујући им тиме уважавање и поштовање.
Слика 11. Крива афективне везаности детета у периоду до дванаесте године
Пусти ме
Последњи
период детињства, уколико оно није продужено патолошком симбиозом са
родитељима, је од дванаесте до осамнаесте године и то би требао да буде
период адолесценције. Развија се его стање Одраслог и дете се утврђује у
самосталној + + (ја сам ОК, ти си ОК) позицији. Адолесценцију
карактерише нагли и неравномерни развој екстремитета - руку, ногу, носа,
али и его стања Бунтовног Детета, као последицу жеље за осамостаљењем.
Отац постаје “дежурни кривац” и тада је пожељно да у дечаков живот уђе
још једна мушка особа - назваћемо је ментор. Ментор није замена за оца,
он је једноставно ослонац који уводи стабилност. То може бити тренер,
свештеник, учитељ, али и породични пријатељ, кум или ујак. Пошто ментор
није објект дечаковог бунта, он ће лакше моћи да одради неке ствари око
подучавања, упућивања и саветовања дечака о том периоду. Ментор помаже
дечаку да стекне самопоуздање и да изађе из породичних оквира. Поред
тога, дечак је у периоду адолесценције склон да прави “славне грешке”,
што је последица његове жеље за потврђивањем вредности и стицањем
идентитета - што пре, одмах, сада - и један од задатака ментора је да
обезбеди да те грешке не буду кобне.
Слика 12. Крива афективне везаности детета до осамнаесте године
Патологија фаза развоја
Укратко,
шта год да се не одради како треба код ових трију фаза понављаће се
изнова и изнова - понекад цео живот. Дете које са родитељима није добро
прошло фазу “Узми ме”, што у ширем смислу значи “заштити ме, утеши ме,
угоди ми, начини ме безбрижним итд” имаће тенденцију да се везује за
особе, појмове или ствари које ће га на неки начин утешити, заштитити и
начинити безбрижним и срећним - од шопинга до чоколаде, од алкохола до
хероина, од интернета до политичке партије итд.
Када
се фаза “Види ме” не одради исправно, то понекад цео живот комуницира
“Види ме” родитељским фигурама око себе - “Види ме какав BMW возим, Види
ме колико пара зарађујем, Види ме како управљам државом.” Али, шта год
да постигне, никад није довољно.
Слично
као и код претходне две фазе, и фаза “Пусти ме” се продужава на
неодређено време ако се у одређеном периоду не заврши. За ове људе је
карактеристичан бунтовнички став, нетрпељивост према ауторитетима,
неуклопљивост у систем и слично. Где год да се нађу, они родитељским
фигурама и Родитељу у себи неуморно поручују “Пусти ме!”
Иницијација
Један
од веома битних момената у васпитању сваког детета је иницијација, и
она је била присутна у свим друштвима, старим традиционалним, од
првобитне људске заједнице и племенског уређења све до недавно. На
жалост, данашња цивилизација скоро да и не познаје овај појам. То не
значи да иницијације нема, само значи да тај појам није на прави начин
препознат. Као што запостављено дете, у недостатку мажења и подстицања,
само крене да се подстиче или строукира клаћењем на столици, лупкањем
главе о зид или грљењем бандере, тако и дете без иницијација у садашњим
условима налази начине да се “самоиницира”. То је увек нека радња која
се први пут савладава и набијена је емоцијама које имају за циљ
потрвђивање вредности детета. У условима без родитељског управљања то је
најчешће прва туча, ноћ проведена под ведрим небом, скок са зграде,
прва цигара, џоинт или црта, а може бити и прво самостално зарађено
летовање или први положен испит. Први излазак са девојком у сваком
случају.
Стара,
традиционална друштва су итекако била свесна значаја иницијације и она
је била саставни део подизања деце. Лакота индијанци су своје синове у
четрнаестој години упућивали на “потрагу за визијом”, где би деца седела
и гладовала на врху планине у ишчекивању визије изазване исцрпљеношћу.
Стотинак метара даље од њих старији мушкарци су стражарили у потаји, јер
су им животи њихове деце били сувише драгоцени да би их препуштали
ризику. Када би се дечаци вратили у племе, њихов повратак би се
прославио, али од тада дечак две године није смео да се директно обраћа
мајци. Тако се успешно прекидала симбиоза која је као и свака нужност
препрека слободном избору без кога нема пуноће љубави и поштовања. Након
две године одржала би се церемонија спајања мајке и сина, али је он
тада већ био мушкарац и био је у стању да се према њој тако и опходи#.
Сличан
механизам је постојао и некад у Српској војсци. Дечаци су одлазили од
куће са шеснаест или осамнаест година, одлазили су са поносом и
стрепњом, а враћали се годину или две касније са пуно нових искустава,
физички снажнији и зрелији. У војсци су научили да возе камион, тенк или
оклопно возило, научили су да баратају наоружањем, научили су да
ископају ров, скувају војнички пасуљ и научили су да се клозет неће
очистити сам од себе. Понека од стечених знања нису била применљива у
каснијем животу, али су сва била корисна у том тренутку јер су
подржавала претварање детета у младог мушкарца са осећањем
самовредности, самопоуздања и припадништва заједници.
