Psihologija mase, TA i malo politike

Pisanje drage mi prijateljice o euforiji povodom oslobađanja dvojice hrvatskih generala inspirisalo me da napišem ovaj tekst.

Odavno su naučnici primetili fenomen da pristojni i ugledni ljudi mogu početi da se ponašaju krajnje primitivno i vulgarno u određenom socijalnom kontekstu, na primer na fudbalskoj utakmici. Dugo vremena se nije znao pravi razlog tome, a onda je Transakciona analiza svojim konceptom ego stanja konačno dala jasno obrazloženje ove pojave.

Koncept Ego stanja

Erik Bern je prvi osmislio podelu ličnosti na ego stanja Roditelj, Odrasli i Dete koja podseća na Frojdovu podelu na Id, Ego i Superego, ali je po funkcionalnosti i primenljivosti dosta superiornija od nje. Tako, ego stanje Roditelja sadrži moralne norme (karakteristični izrazi su: mora, treba, zna se) nameće zabrane, kontroliše, direktivno je. Kada je u tom ego stanju, osoba je stroga, ozbiljna, daleko uperenog pogleda. Ego stanje Deteta karakterišu dinamičnost, spontanost, radoznalost i inicijativa. Ego stanje Odraslog povezuje dva prethodna - odgovorno je za održavanje kontakta sa realnošću, prikuplja i obrađuje informacije, procenjuje, predviđa. Ovo stanje je važno za svakodnevni život i toleranciju različitih frustracija.

Simbioza roditelj - dete

Simbioza je koncept psihološkog vezivanja gde subjekt više moći “pozajmljuje” svoja ego stanja Roditelj i Odrasli subjektu niže moći koji u simbiozi učestvuje sa ego stanjem Dete. Ova pojava je karakteristična za detinjstvo gde se biološki roditelj, najčešće majka, psihički vezuje za dete i time privemeno delimično isključuje svoje ego stanje Dete. To je za njeno dete od egzistencijalnog značaja jer ono nemajući svoja ego stanja R i O ne može da preživi bez pomoći sa strane.

Patologija vezana za ovu simbiozu je njeno održavanje kada osoba prestane da bude dete. Svi ljudi se povezuju jedni sa drugima i te veze iz perspektive svakoga od njih mogu biti ili zajednica ili simbioza. Razlika između to dvoje je u stavu jedinke prema ulozi "onog drugog". Taj drugi može biti roditelj, brakčni drug, prijatelj, sportski klub, nacija, politička partija itd. Stav: "ja bez nje/njega ne mogu" odražava simbiotsku vezu, dok bi stav "udruženi smo radi zajedničkog interesa" odražavao relaciju zajednice. Međutim, iako smo odrasli ljudi, dešava se da ipak zbog nekih razloga ulazimo u simbiozu. Slično kao i u detinjstvu, u simbiozi se odrastao čovek oseća sigurnije, zaštićenije, bezbrižnije, ne mora da razmišlja, a ako napravi neku glupost zna unapred da će mu se oprostiti.

Kada onaj naš ugledni građanin sa početka teksta, ode na utakmicu omiljenog mu kluba, on ulazi u simbiozu sa masom u meri u kojoj nije integrisan kao ličnost. Ako je recimo polovično integrisan on će polovično i ući u simbiozu, a ako je neintegrisan simbioza će biti jačeg intenziteta, a to se oslikava stepenom distinkcije između poruka koje on inače razmenjuje sa drugima i poruka koje emituje na utakmici. Očigledno je da bi mala simbioza mogla izazvati poruku: "ua sudija!", polovična "sudija majmune!", dok bi neintegrisana ličnost, napominjem pristojna u običnom životu, ušla u jaku simbiozu i u euforiji mogla izemitovati poruku: "sudija krvavu ti majku... i seme i pleme i tako redom."

Problem sa simbiozom je što autoriteti mogu iskoristiti nezrelost ljudi da manipulišu njima preko mehanizma simbioze.

Civilizacija i bolest zavisnosti

Prvi cilj održanja svakog organizovanog sistema je održanje samog sebe, bilo da se radi o jednoćelijskom ili ljudskom organizmu, laptopu, braku ili političkoj partiji. Sistem koji nas ovde interesuje je civilizacija.

Svaka civilizacija dosad, od Egipatske i Rimske do današnje potrošačke, težila je da svojim uređenjem i ustrojstvom dovede svoje podanike u što zavisniji položaj od nje, i time obezbedi svoju stabilnost. Današnja civilizacija, bez obzira na istorijsku prevaziđenost koncepata kao što su ropstvo i kolonije, uporno iznalazi nove metode vlasti. Najvažniji metod  pređašnjih civilizacija bio je naravno strah. Danas to nije tako, a opet možemo reći da je ova današnja uspešnija od prethodnih.

Šta je to čime nas sadašnja civilizacija vezuje za sebe i sputava u spontanosti i autentičnosti?

Simbioza roditelj - dete

Najpouzdaniji način da kod nekoga razvijete sklonost ka zavisnosti i da je održavate u nedogled je simbioza. Simbioza je koncept psihološkog vezivanja gde subjekt više moći “pozajmljuje” svoja ego stanja Roditelj i Odrasli subjektu niže moći koji u simbiozi učestvuje sa ego stanjem Dete. Ova pojava je karakteristična za detinjstvo gde roditelj kao subjekt više moći mora da uloži, pored ostalih aktivnosti, hiljade i hiljade poruka “ti si bitan/na odnosno vredan/na” kako bi pomogao detetu da razvije svoja ego stanja Odraslog i Roditelja da bi tim putem dete postepeno postalo samostalno i slobodno, prestalo da bude dete i postalo odrasla ličnost.