петак, 5. јул 2013.

Био једном један Човек

Био једном један Човек који је са Човечицом родио малог Човека. Обоје су га подизали, волели, учили, хранили и чували па је он постао Домаћин Човек.




На другом крају села живела су четири Човека, чије су Човечице такође затрудниле и родиле. Међутим, они су били превише заузети својим пословима, кућама, колима, спортовима и пријатељима, па се нису превише мешали у подизање малих. Човечице су их саме подизале, волеле, училе, храниле и чувале, али они нису постали Домаћини. Сваки од њих је наравно чезнуо да постане Човек какав је био и његов отац, али нису знали како. 

Један ос њих је постао Агресиван јер је мислио да је физичка снага оно што чини Човека. Гледао је и тражио шта би то могло да буде главно код Човека, оно због чега Човек завређује поштовање и љубав. У кући то није могао видети јер оца није било, он је био стално у кафани са пријатељима. Онда је изишао на улицу да тамо потражи оно што је тражио. И нашао је. Видео је да они који су наслини изазивају страх код других. А кад се некога плашиш он мора да је битан и велики и сигурно га та величина чини достојним поштовања.

Други је постао Бунтован јер је увидео да на тај начин бар на кратко привуче пажњу свог оца. Када направи нешто добро његов тата није обраћао пажњу на то, јер је све у реду и што да губи драгоцено време које му треба за вођење успешне фирме. А он је више од свега желео да га тата примети и да му каже нешто лепо. Једном када је у кући случајно сломио скупоцени комад намештаја, његов тата је одреаговао речима: “Па докле више глупирања, хоће ли од тебе икад бити Човек?” Те речи нису биле пријатне, али су свакако биле пријатније од игнорисања које је редовно добијао. Тако је закључио да ипак постоји начин да добије очеву пажњу - радећи оно што оца нервира.