Lečenje Milutinom

Još samo da završim ovu proceduru, pa mogu da odmorim. Poslednjih nedelju dana spavam po četiri sata dnevno i osećam se iscrpljeno. Živci su mi kao strune. Samo još ovo i na konju sam.

U tom trenutku moje duševne napetosti, jedan krik mi sledi krv u žilama:

- TATAAAAAAAAAAAAAA!

Unezveren se okrenem i skočim, ne znajući ni gde ni šta, očekujući da vidim nekog bez ruke ili pola lica, ili da je neko ispao kroz prozor.

Umesto toga, Milutin mi pritrči zadihan, krajnje ozbiljnog lica.

- Tata, moraš da mi odgovoriš. Da li je jača pirana ili hijena?

Pauza od par minuta da shvatim šta se dešava. Pirana? Hijena? Levo oko opet samo od sebe žmirka. Niko nije mrtav, pao kroz prozor ili ostao bez ruke. Diši, diši polako, još diši. Dobro je. Ramena mogu da se opuste. Želudac može da smekša. Obrve da se spuste. Kosa, ovo malo što je ostalo, takođe.

- Sine, ljubim te u tih tvojih šest godinica, jel možeš sledeći put da mi pošalješ email, vidiš kako se tata potrese kad se radi o tako fundamentalnim temama.

- A?

- Samo kažem da treba malo tiše da pričaš kad tata radi.

- A dobro. Hoću tata.

Ja nastavljam da radim, pokušavam da pohvatam konce koje sam ispustio tokom ovog desantnog napada. Ne ide mi u glavu kako sam hteo ovo da povežem. Mora da sam imao neku ideju koje sad ne mogu da se setim, a možda sam bio nešto prevideo ranije.

Milutin uporno stoji pored mene. Odlučim se da vidim šta hoće, računam tako će brže da ode.

- Šta si me ono pitao sine?

- Ko je jači, hijena ili pirana?

- Ne znam.

- Kako ne znaš, pa ti sve znaš! nasmeja se iskreno desnim obrazom.

- Izvini Milutine, zaboravio sam bio koliko imaš godina. Naravno da sve znam. Evo, jača je hijena.

- A što hiijena?

- Zato što ona ima dvadeset kila, a pirana je malecka. A osim toga, pitanje nije na mestu, jer hijena živi na zemlji a pirana pod vodom.

- A šta ako se sretnu negde?

- Pa otkud znam šta!!! Eto, u tom slučaju doći će Drakula-Frankenštajn-Hulk-Bata-Živojinović-Van-Dam i pošešće oboje!!!

Mita stoji pored mene i gleda me u oči nezadovoljan.

- Izvini sine, spuštam ja loptu i češkam nos, jel mogu samo da završim ovo što radim pa ćemo da nastavimo o tim ozbiljnim temama.

- Dobro tata, reče veselo i nastavi da stoji pored mene.

Konci. konci, gde su mi konci. Sad su bili tu. Okrećem se oko sebe, svi delovi su tu, ali nekako nepovezani. Nije mi ovo malopre ovako izledalo. Prođe jedno pet minuta u tom traženju. Milutin uporno stoji.

Dobro, mislim se, da vidimo koliko ćeš da izdržiš. E moj Milutine, mogu ja ovako da radim danima, ne smetaš mi ti ništa. Jedno sam radio skoro četrdeset sati bez odmora. Jednom tako nisam spavao četiri dana. Doduše bio sam malo mlađi. Dobro, nije baš malo.

Gledam ja onu proceduru, gleda ona mene. Konci nikako da se nađu u mojim rukama, ko da ih je Milutinova pirana pojela. Ili hijena. Prođe tako jedno deset minuta, a meni se u glavi umesto baze podataka i optimizacije bore hijena i pirana. I čas pobedi jedna, čas druga.

Totalni kolaps. Odlučim se da taktički neopozivo kapituliram. Skupim one papire, zatvorim laptop, sednem prema Milutinu.

- Dobro sine, gde smo ono stali.

- Pa kod pirane i hijene, ko je jači?

- Da vidimo ovako. Pošto pirana živi u reci, a hijena na suvom, onda moramo da nađemo mesto gde će se one sresti da bi odmerili snage.

- Pa kad hijena dođe da pije vodu.

- Drugi i malo veći problem, hijene žive u Africi, a pirane u Južnoj Americi. Između njih ima deset hiljada kilometara.

- Mogu da se sretnu u zoološkom vrtu.

- Dobro, i kad se sretnu imamo dve mogućnosti, ili će hijena da upadne u akvarijum sa piranom pa će pirana da je pojede, ili će pirana da ispadne iz akvarijuma ispred hijene pa će nju hijena da pojede. I kako ćemo da utvrdimo ko je jači?

- Jača je hijena.

- Otkud sad to?

- Ona smrdi bljak, nema šanse da će pirana da je pojede. A pirana je dobra za jelo. A i sam si malopre reko da je hijena jača.

- Hmprf... dobro, rekao sam.

Još ne vidim likovanje karakteristično za pobednika. Očekujem novi napad. Nema opuštanja.

- Imam još jedno pitanje: ako se potuku, ko je tu dobar, a ko loš?

- Što mora neko da bude loš?

- Ako niko nije loš, onda se ne bi tukli, jel da?

Ne znam odakle deci potreba da dele ljude, životinje i pojave na dobre i loše? Možda im je tako lakše da shvate otkud sukobi... a možda im je to i urođeno... jedan naučnik genetičar reče da je smisao stvaranja kosmosa borba dobra i zla, i izgleda da Milutin to dobro oseća.

- Tata, a zašto su pirane tako nekako besne?

- Ma tako im je od malih nogu, govorim odsutno dok mi misli skreću na proceduru.

- Pa one nemaju noge tata, sa polusmeškom primeti Milutin.

- Ma ne mislim na prave noge, nego.... tako se kaže. Verovatno ih druge ribe mnogo zafrkavaju kad su male, ili su stalno gladne, ili ih stalno neko napada... pa onda tako celo detinjstvo provedu ljute i besne, i kad odrastu misle da su takve rođene, a ne da su takve postale... isto nekako kao kod ljudi, žrtva postaje grabljivac i pravi nove žrtve. Čekaj samo da vidim ovo.

Gleda me Milutin i razmišlja. Strpljivo i pronicljivo. Možda misli o Janku iz predškolskog što dođe sa modricama od kuće pa glumi siledžiju, a svi vide da mu ne pristaje. I Milutin vidi. Možda će jednom Janko dobro izučiti tu ulogu, samo treba vremena i vežbe. A možda će mu život ponuditi i druge uloge... A možda sam preterao sa ovom lekcijom iz psihologije.

Uporan je Milutin, jedan od upornijih ljudi koje znam. Tako je valjda kad ima starijeg brata koji lako pobere većinu slave za sebe, pa ovaj nema druge nego da se za preostale mrvice bori trudom i upornošću.

- Sine, kažem, tata je jako, jako umoran, a sunce samo što nije zašlo, ajde da ga poslušaš nešto.

- Šta tata? - očekuje da ga zamolim da ode da mogu da radim.

- Ajde idi donesi ono što je ostalo od sladoleda, da se popnemo na kućicu na drvetu i da gledamo zalazak sunca.

- JEEEEEEEEEE... otrča Milutin sa sjajem u očima koji samo imaju pobednici posle teških bitki.



Zaboravi čovek šta je bitno. Pogotovo kad to ima pored sebe.

Pogotovo kad toga ima u izobilju.