Творза

Ухвате те, не знаш зашто, стрпају у ћузу,
Навуку ти униформу или блузу,
Стално тестирају и пребројавају,
Седиш у потиљак, испирају ти мозак.

Мало се опиреш, ниси то заслужио,
Као тигрић у кавезу бесно на све режиш,
Искусни кажу полако биће све у реду,
Проћи ће те, само још мало да одлежиш.

Они старији ти лупају клемпе,
Јебига трпиш није што волиш,
Мада кап понекад прелије чашу,
Па неког за заслуге свих избодеш.

Онда се на тебе окоме праведни чувари,
Налупају те јако, одрежу ти казну,
Ко да ниси довољно кажњен,
Самим тим што си ту.

Са чуварима и пајтосима, неко има среће, а неко не,
Па неко прође ко у бањи, а неком се отегне,
са продужецима и пеналима, све на ред,
и са црвеним картоном изађе раније,
(Ко ономад Алекса) ногама напред.

Па опет провере и контроле,
Тестови, испитивања, пребројавања,
То важи за све осим за дилера,
Који вредно ради свој посо и не боји се срања.

И тако ти прође двадесет година,
Успут и неки занат изучиш,
Да можеш сутра да имаш за пању,
А да не дрхтиш сваки пут кад сирењу чујеш.

И после свега, кад те пусте на улицу,
Мозак ти је тако испран,
Да се ко куче радујеш кад добијеш позив,
Да се окупите ти и твоји пајтоси за који дан.

Па се обрадујеш разредној, изљубиш са директором,
Па би о некадашњим догодовштинама до јутра срао...
Просто би онај мали тигар, какав си био,
Пљунуо тебе дебелог моржа, какав си постао.

После тог срања вратиш се кући,
Сам видиш да си смрад, не треба ти бољи доказ,
У мемљива четири зида, чекаш следећу годишњицу матуре,
И завидиш Алекси који је имао муда и образ.