МУШКЕ ЦИПЕЛЕ

Мирко Митровић,

Психополис,

Септембар 2011

МУШКЕ ЦИПЕЛЕ

или СИНДРОМ ОДСУТНОГ ОЦА код мушкараца данас

 

Увод - ципеле мушкости

Мушкарци су у великом проблему! Време од индустријске револуције наовамо за мушкарце доноси једно посебно искушење - искушење неусклађености са самим собом. Та неусклађеност се испољава на разне начине, и нећемо погрешити ако кажемо да се већина мушкараца данас не осећа пријатно у својим ципелама мушкости које носе. Са друге стране се за жене не може тако нешто рећи. Оне делују са позиције самопоуздања и чини се као да, за разлику од мушкараца, у својим женским ципелама лагодније и пријатније ходају кроз живот.

Недвосмислени докази потврђују изнете тврдње да је последње столеће било период нове патње за мушкарца. Према статистичким подацима[1] мушкарци убедљиво предњаче у самоубиствима, прераној смрти, несрећама и болестима зависности[2].

Шта је узрок толике несигурности? Шта се то догодило па мушкарци више не умеју да буду то што јесу? Доста тога се променило у последњих две стотине година, али је можда најтачније рећи да, у недостатку здравог дружења са очевима мушка деца немају од кога да науче како да постану мушкарци, па упутства скупљају где стигну - најчешће на улици и телевизији. Последица тога је неуравнотежен мушкарац у конфликту са собом и својим осећањима, и који због своје "неупућености у мушкост" најчешће постане агресиван, феминизиран или пасиван.

Код ових мушкараца очигледна је неизбалансираност особина и осећања иманентних мушкарцима које уколико их не упознају и науче да њима управљају, постају терет како самоме мушкарцу о коме говоримо тако и његовој околини. Не слици 1 приказана је шема типичних мушких особина - коришћена је шема која личност посматра као заједницу ума, срца и воље, то јест когнитивног, осећајног и вољног дела.

 

Слика 1. Мушке особине - интегрисане (зелени појас) и неинтегрисане (црвени)

Уравнотежен интегрисан мушкарац је способан да изрази нежност, способан је за интимност, али и, ако процени да је тако најсврсисходније, може да буде узрджан, опуштен или чврст и продоран. Када изражава нежност он не престаје да буде снажан и када плаче од не престаје да размишља. Основна разлика између интегрисаног и неинтегрисаног мушкарца је у управљању - интегрисан процењује и бира како да реагује у некој ситуацији и контесту, док неинтегрисан реагује као по аутоматизму[3] као да ситуација и осећања диктирају његову реакцију, и када “слизне” у научен шаблон понашања, јако тешко из њега прелази у неки други (пао ми је мрак на очи, смрзао сам се од тог призора, натерала си ме да се осећам као свиња).

Систем вредности

Пошто је отац типичног данашњег дечака, услед недостатка времена или воље, препустио свој колач васпитања детета жени, а ова васпитачици, учитељици или наставници, дакле другој жени, дечак је неминовно окружен женама и женским системом вредности, и сасвим је логично да то постаје и његов вредносни систем. Он посматра свет као жена, процењује ствари и догађаје као жена и чак реагује као жена.

Текст који следи описује неке последице Синдрома Одсутног Оца као што су: агресивност, депресија, феминизираност, пасивност, поремећај пажње и болести зависности, али не претендује да да универзалне формуле ових појава. Свакако да је могуће бити на пример агресиван и без овог синдрома.

Агресивност

Овом мушкарцу су ципеле јако неудобне и он бесно гази све пред собом.

Иво Андрић је описао ову врсту мушкарца као оног “који ако није у рату са неким није сигуран да је жив”. Претпостављамо да Андићев мушкарац није имао Синдром Одсутног Оца, али историјски гледано има многих других узрока агресивности. Бранимир Џони Штулић је нашу геополитичку ситуацију описао речима: “Ми смо људи цигани судбином проклети, увек неко око нас дође па нам прети[4]”, а мноштво ратова као и до скора сталан живот у зони преживљавања, узроковали су специфичне адаптације овдашњег мушкарца. Стална потреба да се буде јачи од непријатеља, глади, хладноће, пријатеља, историје и судбине, узроковале су код већег или мањег броја мушкараца адаптацију да се своја вредност посматра кроз снагу[5], а да је испољавање слабости и туге знак слабости, па се често осећај туге или страха мења осећањем љутње. Те адаптације на личност делују обструктивно, али повећавају вероватноћу преживљавања групе, то јест народа у целини. 
 
Данас када смо као народ како тако преживели, ове маладаптације су остале као део колективног наслеђа[6], и када данас дечак без очинске фигуре тражи узор, велика је вероватноћа да ће је наћи у Жан Клод Ван Даму, а не у Достојевском. Дечак без очинског вођења је често несигуран у себе, јер није добијао информације на основу којих би изградио свест о себи као о ОК бићу[7]. Такав несигуран мушкарац ће се у будућности без рационалног узрока осећати угрожено и тражиће начин да се заштити, а агресивност је један начин да се несигурна особа осети јачом и безбеднијом. До сличног закључка се може доћи и ако анализирате ситуацију са агресивним дечаком или групом агресивних дечака - можете бити сигурни да је код сваког од њих по среди лоша релација са оцем. Посматрано из позиције система вредности може се рећи да агресивци изражавају бунт против свог женског система вредности и налазе мушке узоре - али то по правилу раде површно зато што траже на погрешним местима - телевизији и улици, и тиме само потврђују став милитантних феминисткиња да су женске вредности једине праве.

Женственост

Овом мушкарцу ципеле су биле толико неудобне да је одлучио да их замени са женским.

Постоји више мотива због којих данашњи мушкарац своју обућу мења са женском - неуклопљеност у улогу мушкарца, продужена симбиоза са мајком[8] и мањак инструкција за мушкост (дечак разведених родитеља типично одраста са мајком), траума на личном плану, злостављање у младости. Чак и ако је разведена мајка веома посвећена свом детету оно може донети одлуку да су мушкарци лоши и да он не жели бити мушкарац[9]. Основна карактеристика овог мушкарца је женски систем вредности и сагласје са њим[10]. 

Пасивност

Ове ципеле су свом власнику једноставно шљампаве. Мушкарац који их носи

изгледа трапаво, свестан је тога и труди се да број корака сведе на минимум.

За разлику од претходне двојице, пасиван мушкарац је одлучио да одстатира овај живот колико мора, јер му је тако најудобније или да се прецизније изразимо, најмање неудобно. Посматрано са аспекта система вредности он је човек који је свестан своје дисонантности, конфликта између мушке природе и женског система вредности и …. не зна шта ће са тим. Један од начина превазилажења тог стања је дрогирање. Ђорђе Балашевић је то лепо сажео у свом стиху: “Неко пијан лакше живот одробија”. Пасиван човек заиста доживљава овај живот као робију, и отупелост је један начин да се “та мука” лакше отаља.

Комбинације

Најчешће се срећу комбинације ових типова личности.

Пасивно агресиван - букаџија

Основни комуникациони стил овог мушкарца је условљавање, критика и тражење длаке у јајету. Када се после напорног дана спусти у своју софу и сакрије иза новина које га штите од неуротичности породичног живота, ципеле престану да га жуљају и он се примири, просто као да утрне[11]. Ово је мушкарац типа: “видећеш кад ти отац дође кући”. Он чак може на послу да има тренутке када је мужеван, снажан, асертиван и пун разумевања, али кућа једноставно није његова арена. Код куће се он осећа као слон у стаклари и своју инвентивност користи да не проводи сувише времена у њој.

Пасивно женствен - папучар

Не треба посебно описивати обућу овог мушкарца. У кући је његова реч последња: “Да драга”. Сву иницијативу препушта жени која често има велике сличности са његовом мајком, а ова је опет са својим мужем имала сличан симбиотички однос. И тако у круг. Хомер Симпсон. Тата Прасе. За овог мушкарца жена често каже да је највеће дете у кући, и психолошки посматрано у праву је. Он, пошто не уме да преузме улогу мушкарца и оца у кући (а и жена му најчешће не допушта из својих разлога ма колико да се сама жали на то), узима улогу детета које као и свако дете на прво место ставља своје потребе и руководи се њима. Уколико жена успева да подмири потребе “све деце”, често ова ситуација може да буде виртуелно стабилна годинама. Ако не, жена даје примат својој деци на штету детета њене свекрве, и онда се то дете осећа као тринаесто прасе, одбачено и невољено, прави глупости, опија се, налази љубавницу и понаша се као да му је нешто ускраћено. Ако и има неки однос са својом децом, то је другарски без ауторитета и деца то препознају и искоришћавају што је за њега још један доказ да је промашај као човек. Ови очеви посебно долазе до изражаја током дисциплиновања деце - тачније док мајка покушава да их дисциплинује. Тада он наступа са позиције Спасиоца детета речима: “Па само је заборавио, немој да га смараш са ситницама”, да би касније постао Жртва детета или жене[12].  У суштини, он сам себи никада није дао шансу да буде једино чиме може бити задовољан - мушкарац.

Агресивно женствен - вечити бунтовни

Није битно какве су ципеле вечитог бунтовника, битно је да се због њих његов отац не осећа добро. Он је толико жудео за пажњом оца коју није имао и закључио је да је добар начин за привлачење пажње тако што ће радити оно што нервира оца. Када је одрастао он је наставио да следи научени образац понашања пројектујући оца на оно са чиме се отац идентификовао - држава, војска, спортски клуб, систем вредности... тако да је остатак његовог живота обележен бунтом против родитељске фигуре – било које. Основно его стање овог мушкарца је Бунтовно Дете.

Други тип агресивно женственог мушкарца је своје мушке ципеле заменио женским чизмицама од змијске коже са високом штиклом. Он је можда толико жудео за пажњом оца или других мушкараца да је закључио да ће то лакше остварити као жена. Можда је злостављан од стране оца одлучио да је највећа грешка бити мушко и да он ту грешку сигурно неће поновити. Или је можда мама желела девојчицу, а добила њега - девојчицу са грешком, па је ту грешку прикривала облачењем и шминком. Понекад је тај мушкарац као дете био претерано условљаван па је постао перфекциониста, а пошто је тешко бити перфектан у реалности онда је за објект свог везивања одабрао онога ко зрачи перфекцијом којој он тежи[13].

Узроци Синдрома Одсутног Оца

Постоје више узрока Синдрома Одсутног Оца, али би овде издвојили социолошке, цивилизацијске и психолошке узроке. Вреди приметити да су узроци повезани и могу се представити у форми Спиралне Матрице Узрока Синдрома Одсутног Оца.

Спирална Матрица Узрока Синдрома Одсутног Оца[14]

Поред психо-социјалних и економских компоненти не треба занемарити и политичку и естрадно-медијску који са стране упумпавају гориво у ову машину. Либерални капитализам агресивно пропагира потрошњу као “једину прогресивну философију новог доба” и тиме форсира индивидуализам, док паралелно Холивудизација свих сегмената живота намеће нове стандарде и моделе животних улога - који су по правилу без контакта са реалношћу.

Социолошки и Цивилизацијски узроци Синдрома

 

Пораст стандарда и непотребност мушкости

Пораст стандарда довео је до преласка из Зоне преживљавања у Зону комфора што се на психичку стабилност мушкараца углавном негативно одразило. Некада је у зони преживљавања постојала је строга подела на полне улоге. Мушкарац је радио најтеже физичке послове и ишао у рат, а жена је углавном била заузета око подизања деце и кућних послова. Са преласком у зону комфора углавном су нестали тешки физички послови, и данас за већину занимања мушкарци и жене могу равноправно да конкуришу. Ова цивилизација за мушкарца једноставно нема посебно место - можда као донатора сперме, али се банкама сперме и ово може свести на минимум, док жена и даље има улогу која је само њена - улогу мајке. Даље, помешане полне улоге су уз помоћ Холивудског мита о срећи у заљубљености[15] довеле до размимоилажења у међусобним очекивањима код супружника, што се логично одразило на повећану стопу развода. 

Индивидуализам и стопа развода

Још од Фројда психологија и сам Фројдов начин размишљања, постају веома утицајни, чак и на нивоу државних институција, тако да је структура друштва таква да индивидуализам цвета. Међутим, ствар је отишла предалеко, и индивидуализам какав промовише психолошка теорија у својој суштини постаје неуротски[16]. Тако конципиран индивидуализам довео је до стопе развода од 50% у развијеним земљама света, јер се брак посматра као потрошно добро које, када престане да пружа жељено уживање, треба одбацити или рециклирати. 

Феминизам

Феминизам је донео многе добре ствари: почетком двадесетог века жене нису могле да гласају, нису могле да се школују, нису могле да се баве спортом. За исти посао су биле слабије плаћене и морале су да напусте посао након удаје, а уколико би остале без мужа биле би суочене са животом у беди. Сада није тако и то је добро. Међутим, жене су постигле толико тога да сада преовладава осећање да је дошло до застоја или још горе, да се ствари крећу уназад. Друга половина двадесетог века била је обележена феминистичком идеологијом која је мушкарца прогласила за инфериорно и ретроградно биће. И заиста, у контексту који смо објаснили на претходној шеми, и такав закључак би могао да буде логичан. Оно што је главна заблуда феминизма овде, и оно што гарантује његову пролазност, је та што је он пошао из инфериорне позиције - + (ја нисам ОК ти си ОК), да би завршио супериорном + - позицијом. Велико је питање да ли је равноправност (+ +, ја сам ОК, ти си ОК) икада била циљ правих феминисткиња, али то разматрање можемо оставити по страни. Из позиције игара, можемо рећи да је стратешки феминизам промашио јер ушао у игру моћи спашавајући “јадне” жене од “злих” мушкараца. Јасно је да из овако конципиране ситуације не могу произаћи добре ствари. Суштинска промена на боље се не може очекивати из борбе жена против мушкараца, већ из заједничке борбе мушкараца и жена против заблуда, незнања и предрасуда које су наследили.

Сумрак политичке коректности

Почетак двадесет и првог века доноси нам последњи стадијум заблуде која мотивисана феминизмом и хомосексуалним лобијем жели да по сваку цену изједначи мушкарца и жену. Ово подсећа на доста пута у последњем веку поновљен циклус “негирања топле воде и откривања исте” (мајчино млеко, хигијена деце, антибиотици, пелене) тако да можемо очекивати “обрт” када ће научници славодобитно огласити револуционарно откриће - Мушкарци и Жене се разликују! За сада, стварност није тако весела. Тако на пример, Савет Европе разматра препоруку да се у образовним установама не користе речи тата и мама[17], а у појединим шведским обдаништима се забрањују заменице он и она[18]. Ових примера има много и они наравно не значе да су сви Европљани или Швеђани одушевљени оваквим идејама, али су довољни да се препозна тренд.

Политичка коректност иде у корак са индивидуализмом и препоручивањем или онемогућавањем да се другом упути критика. Јако добар пример за то је ФБ - лајкова колико хоћете - од лајкова статуса, странице, фотографије чак до коментара. Последња инстанца која ће означити врхунац лајк-ларпурлартизма биће лајк самог лајка. Међутим нигде нема дислајк дугмета. Нигде. То из позиције Трансакционе Анализе значи да је дозвољено упутити позитиван строук, позитиван дискаунт или џанк строук такође, дозвољено је игнорисати, али није дозвољено упутити негативан строук ни негативан дискаунт, што би била порука: “Ако ти се нешто не допада, не задржавај се и иди даље. Немој да критикујеш ничији посутак, понашање, јер критиковани може да се осећа лоше. А нико данас не жели да се осећа лоше.”

На краће стазе, повећана стопа развода у условима либералног капитализма, помало парадоксално, повећава стандард јер повећава потрошњу - разведен брачни пар потребује два стана, бар два аутомобила итд, па су разведени родитељи много мотивисанији то јест присиљенији да зарађују више него други[19]. Са друге стране деца разведених родитеља мање времена проводе са тим једним родитељем коме су припала, јер он логично мора више да ради него пре, што дете даље упућује да себе сагледава, препознаје и афирмише више као индивидуу, а мање као део заједнице. То дете има веће шансе да стекне Забрану на блискост него дете које одраста у функционалном браку.

Психологија срећног детета

Када говоримо о Психологији Срећног Детета која тренутно доминира на западу, рекло би се да је она резултат еволуције у теорији психолошке мисли. Међутим, није тако, или није баш тако једнозначно. Западни систем живота, са све мање времена за подизање деце и његов потрошачки менталитет, условили су настанак психологије срећног детета, а касније су психолози подржали и теоријски осмислили тај концепт. Од великог значаја је и чињеница и да су и Фројд и Јунг били мамини синови[20]. По овом концепту, дете не треба кажњавати ни условљавати, већ му треба безусловно испуњавати жеље. Суштина овог концепта је описана у Кинеској пословици о пецању[21], и рекли би смо да је то главна дилема данашњег западног родитеља: учинити дете срећним или подићи га способног да само себе учини срећним. Са аспекта посматрања детета као личности слободне воље ово питање постаје тривијално. Међутим, како се најчешће у западном друштву нема времена за учење пецања, а и како је то учење повезано и са неким непријатностима, одрицањима и трудом, родитељи се ограничавају на “редовне испоруке рибе” и тако на неки начин онеспособљавају дете[22]. Пошто је пријатност за  мало дете једини критеријум којим се води, то је испуњавање жеља директно повезано са задовољством, а неиспуњавање са непријатностима - тугом и љутњом. Овај концепт помаже да се период адослесценције продужи и да дете остане у дужој симбиози са родитељим који ће му наравно испуњавати све жеље. Безусловно испуњавање жеља води њиховом повећавању, а дете са великим жељама израста у човека са великим жељама, што је потрошачком друштву вероватно и циљ. Проблем је када човек има велике жеље, али мале капацитете јер није био у позицији да их развија борећи се за своје циљеве. Тада долазимо до ситуације да је све више људи који своје тридесете и четрдесете године живе са родитељима и Психологија Срећног Детета полако али сигурно постаје Психологија Несрећног Друштва.

 Шта дечаци не могу или не могу добро научити чак и од најпосвећенијих мајки?

·         Како се као мушкарац комуницира са другим мушкарцима, старијим и млађим

·         Како се уз улоге мушкарца односити према девојчицама и девојкама са поштовањем

·         Како рећи не друштву или девојци када је то потребно

·         Како се снаћи у сукобу и из сукоба изаћи на конструктиван начин

·         Како бити интиман са другим особама на начин који је у складу са мушким полом

·         Како заштитити другог и како се заштитити од другог

·         Како прихватити себе као мушкарца

·         Како прихватити своје несавршености

·         Како преузети одговорност за свој избор

·         Како се осамосталити

Психолошки аспекти Синдрома

 

Интројекција

Деца своја прва сазнања о себи и свету добијају од родитеља и та сазнања чине темељ њиховог идентитета. Те информације слажу у посебне кутије информација, које Трансакциона Анализа назива его стање Родитељ, и које деца а касније људи користе као путоказе на битним и мање битним раскрсницама живота. Неке од типичних порука су: “Добар си ти”, “Ти увек то добро урадиш”, “Пријатељства пуно значе”, дакле афирмишуће поруке за биће детета као и за његов социјални конструкт; могу бити недефинисана или збуњујућа као што су: “Никад не јури за женом и аутобусом” или “Жена и нож су највећи непријатељи”, а могу бити и ниподаштавајући као на пример: “Кретенчино”, “Глупане”, “Боље да сам те бацила у реку кад сам те родила” и сличне. Јасно је да ће деца која добијају позитивне поруке да изграде поштовање и самопоштовање, а да ће деца која су добијала дисквалификаторне поруке да имају презир према себи и/или свету. Тек касније у животу људи могу да те кутије са порукама “скину са тавана”, да их прораде и преосмисле у складу са својим жељама, опредељењима и социјалним контекстом. Тако би требало да буде, али често тако није, и особа онда остаје цео живот са “нераспремљеним таваном” родитељских порука. У том случају сваки пут када момак упозна девојку чуће поруку са тавана: “Није добро бити близак, можеш бити повређен”, а када пожели да промени радно место чуће: “Како си неспособан чудо је да имаш и овај посао”. Дечак који је од мајке у детињству добијао поруке типа: “Људи само желе да те искористе”, “Исти си као твој отац”, “Деца само служе да те нервирају” или “Никад не веруј другима”, уколико не распреми свој “таван” имаће велики проблем да оснује породицу и васпитава децу.

Проблем је још већи ако су родитељи разведени. Дечак који потекне из разведеног брака, за разлику од свог вршњака који живи са оба родитеља и који оца види бар сат времена дневно, у лошијој је позицији јер:

·         Постоји велика вероватноћа да ће себе окривити за развод (да сам био бољи тата ме не би оставио) што ће резултирати Забраном на вредност

·         Оца ће виђати само викендима или никако. Трећина деце разведених родитеља после годину дана од развода више никад не види свог оца!

·         Већа је вероватноћа да ће га разочарана мајка, намерно или не, индоктринирати против оца, а имплицитно и против мушкараца („мушкарци су неодговорне свиње“, „само им је до једне ствари стало“) – Што резултира забраном на сопствени пол

Мањак инструкција

Пре само 60 година 90% становника у Србији је живело од пољопривреде. У то доба и раније, напорно се радило да би се преживело, и син је по правилу виђао свог оца активног током целог дана на њиви, у шуми или у кући. Други мушкарци су некада били такође у близини и доступни - ујаци, дедови, стричеви - тако да није било мањка инструкција по питању како одрасти и постати мушкарац. Данас, на жалост, син не види оца како ради готово никад, а још је ређе да нешто ради заједно са њим. Други мушкарци су такође далеко. Сем уколико дечак није изванредан у спорту можда никад неће заинтересовати неког мушкарца за себе, што за последицу има да никад неће упознати неког мушкарца. Немајући увид у унутрашњи свет стварних мушкараца, дечаци су приморани да представу о себи и својој мушкости граде на основу бледе слике коју су "покупили" успут - са телевизије, из филмова и од вршњака. О квалитету те "слике" - са холивудске стране потрошачке и нереалне, са вршњачке стране тотално погубљене - не треба трошити речи.

Међутим, није само да дечацима требају одрасли мушкарци. И одраслим требају старији мушкарци, такорећи на заласку каријере, да их науче да и тај период привидне немоћи може да буде леп и инспиришући. И успешан.

Условљавање

Понекад и успех може представљати проблем. Пошто данас мало дечака добија адекватну мушку пажњу, а та пажња се може обезбедити уколико дечак обећава у неком од популарних спортова, дечак може закључити да он заслужује да буде вољен само ако је успешан у спорту[23]. До проблема долази ако се дечак повреди, ако брзо достигне границу својих физичких способности, или пак некад у животу када природно човек изрази своју немоћ у односу на неку ситуацију - не можемо бити успешни и јаки сво време. Ова особа ће у тренутку слабости поред тежине неуспеха морати да се суочи и са својим унутрашњим гласом који каже: “пошто ниси јак, ниси вредан”, или “пошто ниси успешан не заслужујеш да постојиш”. Такве поруке изазивају самопрезир или самомржњу и све што прати ова осећања - од депресије до самоубиства.

Симбиоза

Природно је да дечак како одраста стиче све више самосталности и бива све мање под родитељском контролом. Међутим, шта ако родитељ, на пример мајка, из неког разлога не жели да препусти контролу над својим сином? Разлози могу бити разни: страх од самоће, жеља за доминацијом, непоштовање способности детета, жеља да дете не буде успешније од родитеља итд. Тада га свесно или несвесно везује за себе и онеспособљава за самостални живот[24]. Пре педесет година адолесценција је био период од једанаесте до шеснаесте године живота, и варијације тог периода од личности до личности биле су занемариве. Данас је и званично адолесценција период који траје и до половине четврте деценије живота. Очигледно је младим мушкарцима пријатније код маме него да преузимају одговорност и ризик за заснивање брака. Ови млади мушкарци најчешће имају комплекс инфериорности и осећај да морају да угоде другом или да други њима угађа[25], да би се осећали добро.

Фазе развоја детета

 

Узми ме

Деца су деца, поготово мала деца до шесте године. Не оптерећују се својим полом, па ни ми не би требали да их оптерећујемо. На српском, грчком и хебрејском језику за дете се користи заменица средњег рода “то”, што указује на полну неутралност. Деца у том периоду воле да се мазе, играју, да истражују и потребно им је много уверења да су вредна то јест да их волимо. Најпотребније им је у том добу да имају једну особу за коју ће се посебно везати и најчешће је то мајка. Поред тога што је то најчешће, то је и најприродније јер је мајка та која доји бебу, која је посебно нежна и која  је најспособнија да пружи беби оно што је потребно. Међутим, понекад није могуће да мајка буде са бебом, и тада друга особа треба преузети њену улогу у важним аспектима васпитања. Битно је нагласити да то мора бити једна иста особа током првих година живота, јер дете има психичку потребу да се веже за једну особу.

Крива афективне везаности детета: А - пожељна, Б и В - патолошка (John Bowlby)

Кад се дете роди његова природна везаност је ниска као и његов доживљај зависности. Како дете расте полако развија појам и себе и мајке, а упоредо са тим развија и доживљај психолошке зависности од мајке. Ова зависност, коју се другачије може назвати и природна симбиоза, свој врх достиже негде између друге и треће године живота, да би после тога кренула да опада (крива А[26]). То опадање симбиозе се изражава кроз прве озбиљније бунтовне акције детета. Посматрано из угла ОК позиција, дете креће у свет из - + позиције (Ја нисам ОК, ти си ОК) јер је заиста егзистенцијално везано за другу особу, а зависност природно узрокује НЕ ОК став према себи. Задатак родитеља и детета је да ту зависност што природније преброде.

Ако овај задатак је успешно обави, особа је савладала тзв. Зависничко Брдо[27].

С времена на време то се ипак не деси. Понекад дете достигне зависничког врха брда, и из неког разлога, никада не сиђе са њега низ линију А него наставља дуж линије Б. То се из позиције забрана назива Забрана на одрастање. Очигледан пример су зависне личности. На пример, муж који је завистан од жене или обрнуто. У детињству, оваквој особи није било дозвољено да се одвоји од родитеља, него је била приморавана да обнавља зависност. Овде наравно говоримо о презаштићивању, појави веома честој у данашње време, повезаној са Психологијом Срећног Детета и адолесценцијом продуженом до четврте деценије живота.

Други проблем настаје и ако дете никада не успе да стигне до врха брда зависности. Линија В очигледно показује развој особе са Забраном да се Детињство. Пример за то је"стармало дете". Такво је дете терано да стане на своје  ноге, у емотивном смислу, пре него што је  психолошки било способно на то. Ово можемо назвати - недовољно заштићено дете. Оно може бити добро пажено и храњено али и без адекватне емотивне подршке од стране родитеља. На овај начин дете одраста пребрзо и никада не може потпуности да развије природну везаност о којој је овде реч. Ово је случај са синовима који су одрасли уз мајку после развода, где је развод мајци тешко пао па су они ”морали да се брину” о њој. Последица синдрома Стармалог детета је то што ће се касније у животу код њих стално јављати притисак да тај процес заврше и да се вежу за неког или нешто.

Види ме

Период од шесте до дванаесте године карактерише развој когнитивних способности, одбијање симбиозе и прве кораке ка самосталности. Језоком Трансакционе Анализе, дете развија свог Одраслог и учи како да функционише са њим, уз постепени, а касније све чешћи прелаз са - + (Ја нисам ОК, ти си ОК) на + + (Ја сам ОК, ти си ОК). Жеља за одрастањем јача, а тежња ка самосталности се огледа у честом инсистирању “Тата, мама, видите ме!”, чиме дете јача самопоуздање и свест о себи као о вредном бићу. Родитељ у овом периоду почиње да прави договоре са децом, показујући им тиме уважавање и поштовање. 

Пусти ме

Последњи период детињства, уколико оно није продужено патолошком симбиозом са родитељима, је од дванаесте до осамнаесте године и то би требао да буде период адолесценције. Развија се его стање Одраслог  и дете се утврђује у самосталној + + (ја сам ОК, ти си ОК) позицији. Адолесценцију карактерише нагли и неравномерни развој екстремитета - руку, ногу, носа, али и его стања Бунтовног Детета, као последицу жеље за осамостаљењем. Отац постаје “дежурни кривац” и тада је пожељно да у дечаков живот уђе још једна мушка особа - назваћемо је ментор. Ментор није замена за оца, он је једноставно ослонац који уводи стабилност. То може бити тренер, свештеник, учитељ, али и породични пријатељ, кум или ујак. Пошто ментор није објект дечаковог бунта, он ће лакше моћи да одради неке ствари око подучавања, упућивања и саветовања дечака о том периоду. Ментор помаже дечаку да стекне самопоуздање и да изађе из породичних оквира. Поред тога, дечак је у периоду адолесценције склон да прави “славне грешке”, што је последица његове жеље за потврђивањем вредности и стицањем идентитета - што пре, одмах, сада - и један од задатака ментора је да обезбеди да те грешке не буду кобне.

Иницијација

Један од веома битних момената у васпитању сваког детета је иницијација, и она је била присутна у свим друштвима, старим традиционалним, од првобитне људске заједнице и племенског уређења све до недавно. На жалост, данашња цивилизација скоро да и не познаје овај појам. То не значи да иницијације нема, само значи да тај појам није на прави начин препознат. Као што запостављено дете, у недостатку мажења и подстицања, само крене да се подстиче или строукира клаћењем на столици, лупкањем главе о зид или грљењем бандере, тако и дете без иницијација у садашњим условима налази начине да се “самоиницира”. То је увек нека радња која се први пут савладава и набијена је емоцијама које имају за циљ потрвђивање вредности детета. У условима без родитељског управљања то је најчешће прва туча, ноћ проведена под ведрим небом, скок са зграде, прва цигара, џоинт или црта, а може бити и прво самостално зарађено летовање или први положен испит. Први излазак са девојком у сваком случају.

Стара, традиционална друштва су итекако била свесна значаја иницијације и она је била саставни део подизања деце. Лакота индијанци су своје синове у четрнаестој години упућивали на “потрагу за визијом”, где би деца седела и гладовала на врху планине у ишчекивању визије изазване исцрпљеношћу. Стотинак метара даље од њих старији мушкарци су стражарили у потаји, јер су им животи њихове деце били сувише драгоцени да би их препуштали ризику. Када би се дечаци вратили у племе, њихов повратак би се прославио, али од тада дечак две године није смео да се директно обраћа мајци. Тако се успешно прекидала симбиоза која је као и свака нужност препрека слободном избору без кога нема пуноће љубави и поштовања. Након две године одржала би се церемонија спајања мајке и сина, али је он тада већ био мушкарац и био је у стању да се према њој тако и опходи[28].

Сличан механизам је постојао и некад у Српској војсци. Дечаци су одлазили од куће са шеснаест или осамнаест година, одлазили су са поносом и стрепњом, а враћали се годину или две касније са пуно нових искустава, физички снажнији и зрелији. У војсци су научили да возе камион, тенк или оклопно возило, научили су да баратају наоружањем, научили су да ископају ров, скувају војнички пасуљ и научили су да се клозет неће очистити сам од себе. Понека од стечених знања нису била применљива у каснијем животу, али су сва била корисна у том тренутку јер су подржавала претварање детета у младог мушкарца са осећањем самовредности, самопоуздања и припадништва заједници. 

Уместо закључка

Када је компанија за производњу играчака Мател хтела да пусти у продају породицу лутака названу “Породица Срце[29]” прво су испитали моделе који су се природно састојали од мајке, оца и двоје деце. Многа деца која су учествовала у тестирању, узела су лутку оца и оставила је у страну. Када су упитана: “А шта је са оцем?”, деца су одговарала: “Он је на послу”, и остављала су лутку нетакнуту. Генерације и генерације деце одраста незнајући чему очеви заправо служе. Дечаци који одрасту не познајући свог оца касније и сами постају очеви и настављају “традицију”. И не види се крај томе.

Очеви и ћерке

Овај рад је фокусиран на синове као угроженије, и на мањак очеве фигуре у њиховим животима, али треба напоменути да и ћерке могу имати Синдром Недостајућег Оца. Ћеркама су потребне неке посебне ствари од очева. Једна од тих ствари је потврђивање. То подразумева осећај уважавања, дивљења, како би могле да вежбају дијалог и узајамно дивљење са “безбедним” мушкарцем. Кроз разгово са очевима и другим старијим мушкарцима, ћерке стичу самопоуздање, осећају да вреде и знају да им није “потребан” при удварач који се појави. Квалитет односа њене мајке и оца је јако значајан за девојчицу. Уколико зна да је њен отац у дубоком савезу са њеном мајком, да не може бити заведен или поткопан, она уважава границе. Тако учи да каже “не” и да прихвати “не” као одговор. Уколико се мама и тата добро слажу, она ће желети барем такав квалитет односа у сопственом браку[30].

Шта да ради самохрана мајка

Самохранe мајке су обично врло свесне потребе својих синова за мушким узорима. Када нађу начин да им надоместе тај недостатак, многи проблеми младих синова - као што су претерана стидљивост или агресивност - нестају. Самохрана мајка може много учинити. Може отићи у школу и да пита да ли следеће године њен син може имати учитеља. Може да изабере спортске, музичке, извиђаче активности које воде добри мушкарци. Наравно, опредељење треба базирати на питању: “Да ли желим да мој син постане таква врста мушкарца?” То је оно што узор подразумева. Самохране мајке, дакле, могу добро да одгајају синове, али не саме. Потребна им је помоћ мреже људи. Оне такође морају да науче како да се брину о себи како би избегле негативност и нападе беса, али ипак одржале дисциплину - поготову током средњих тинејџерских година. “Потребно је читаво село да би се подигло дете” - а у селу морају да буду и жене и мушкарци[31].

Зашто баш искључиво мушка друштва

Искључиво мушка друштва се разликују од мешовитих. Када je на окупу десет мушкараца са својим синовима, они чине групу од двадесет мушкараца. Када на окупу имате десет породица њихови очеви не чине групу већ скуп од десет вођа мањих група, или можда боље рећи мини чопора. Мушкарац у таквом скупу није оријентисан на скуп, већ прво на свој чопор и из те перспективе друге мушкарце посматра прво као могућу претњу, а тек онда као могућег савезника. Игре моћи? Да наравно. Типичан несигуран мушкарац у мешовитом друштву друштву другога прво процени да ли је овај јачи, да ли је боље грађен и да ли је боље обучен. Ако поред угледа и његову жену, он погледом трага за знацима да се он њој заправо не свиђа. Уколико је паркинг у видеокругу, тражи погледом кола да их упореди са својима - добар показатељ примања и статуса, као и укуса. Чак иако је други пријатељски настројен и они започну разговор, размишљају у ком светлу да се представе. Унутрашње такмичење траје ли траје - опсесивно поређење које је у ствари непријатељство произашло из несигурности[32].

Пет елемената успешног оца

Сви ми желимо младиће који су задовољни, креативни, енергични и љубазни. Ово поглавље разматра какав треба да буде отац таквог детета.

Почните рано

Пре трудноће анализирајте које ваше особине не желите да ваше дете има, и покушајте да их промените. У трудноћи се уживите у прављење планова. Будите присутни на порођају. Преповијајте бебу. Успављујте је. Научите неке приче или измислите неку своју. Када дете напуни годину дана можете направити самосталан излет преко викенда где ћете бити сами, како би сте проценили где сте тачно позиционирани у животу свог детета, и евентуално где бисте желели да се нађете. 

Створите време

Уколико радите више од педесет сати недељно, укључујући време проведено у путу, једноставно неће те успети као отац. Ваши синови ће имати проблеме у животу са вашом кривицом. Очеви морају да стигну кући на време да би могли да се играју, смеју, подучавају и да голицају децу.

Изразите осећања

Грљење, држање, игре голицања и рвања могу да трају до зрелог доба! Могу се радити и нежније ствари - деца добро реагују на тихо причање прича, седење заједно, певање или свирање. Говорите својој деци колико су невероватна, лепа, креативна и интелигентна. Уколико ваши родитељи нису успели да се изразе, просто ћете морати да се научите.

Неки мушкарци се плаше да ће од свог сина направити слабића или хомосексуалца  уколико га грле. Неће. Заправо, можда је управо супротно. Многи геј или бисексуални мушкарци тврде да је недостатак очеве нежности делом довео до тога да им је мушка наклоност значајнија[33].

Разведрите се

Уживајте у својој деци. Експериментишите да бисте открили активност у којима обојица уживате. Ослободите децу притиска да постижу резултате, али инсистирајте да доприносе, на пример у кућним пословима. Ограничите их на једну или две спортске или неке друге активности, како би имали времена да просто буду то што јесу. Смањите јурњаву наоколо и уместо тога посветите се шетњи, игри и разговору. Избегавајте претерано такмичење у било којој активности, осим у мери у којој је забавно. Непрестано учите своју децу свему што знате - да је битна снага, али да је исто тако битна и контрола. Прави мушкарац је онај који влада собом и својим понашањем. Он то почиње да учи, барем делимично, док се рве са татом или ујаком.

Уозбиљите се

Неки су очеви данас тате за добру забаву, који препуштају тешке ствари својим женама. Укључите се у доношење одлука, надгледајте домаће задатке и рад по кући. Развијте методе дисциплиновања који су смирени али непоколебљиви. Малу децу ћете понекад морати и силом да обуздавате. Инсистирајте на поштовању. Немојте просто бити једно од деце. Слушајте их и узмите у обзир њихова осећања. Разговарајте са својом женом о питањима: “Како нам иде? Какве су нам промене потребне?” Родитељство у тиму може умногоме да допринесе вашој вези.

Приказ случаја - Мушки камп

Мушки камп је организовано дружење у природи, у које су превасходхо укључени мушкарци са својим синовима. Циљ овог дружења је зближавање дечака са својим очевима, и зближањање очева једних са другима у циљу проширивања и ојачавања  подршке својој деци при одрастању. Сматрамо да су дечаци у лошијој позицији од девојчица, јер оне током одрастања имају многе узоре (мајка, васпитачице, наставнице итд.) тако да им не недостаје упутстава како постати жена. Дечаци пак оскудевају у таквим узорима, тј. у друштву старијих мушкараца и оваква дружења су им из тог разлога драгоцена.

Активности на које се фокусирамо кампу су:

·         Припрема пребивалишта и хране

·         Едукација и контакт са природом

·         Спорт

Припрема пребивалишта

Подизање шатора, надувавање душека, постављање тенде, столова и столица. Учесници се бар на кратко време и симболично померају из зоне комфора ка зони преживљавања где особине солидарности и пожтрвовања имају већи значај. Дечаци уче да је удобност директно сразмерна уложеном труду.

Едукација и контакт са природом

Сваки камп искористимо да млађе чланове научимо нешто ново о пауцима, змијама, раковима, рибама, глистама, скакавцима, срнама, лисицама, мајчиној душици или гљивама. Увече гледамо звезде падалице и тражимо сазвежђа малог и великог медведа. 

Припрема хране

Кад је храна у питању, у кампу увиђамо да је укуснија и вреднија она храна око које се потрудимо, него она која нам се једноставно сервира када се после неколико маминих позива одазовемо и дођемо у трпезарију. Припрема хране почиње сакупљањем дрва где учествују сви, сразмерно својој физичкој снази. Затим следи сечење и термичка обрада где је неопходна вештина, па ту млађи чланови могу само да гледају. Најчешће је то роштиљ, сач или котлић, ређе ражањ. У почетку је било постављено питање алкохола. Деци наравно употреба алкохола није дозвољена, а под децом сматрамо младе до 18 година. Дилема је била са едукативне стране да ли је ОК да одрасли користе алкохол, и одлучено је да је у реалном социјалном контексту за дечака добро да од старијег види да је ОК попити једно или два пива и ту стати, јер у недостатку те инструкције старији ортак из улице би га могао научити да је ОК попити пет пива, а онда прећи на нешто јаче[34]. 

Спорт

Најчешће спортске игре којима се бавимо на мушком кампу су: Мушки фудбал, Бадминтон, Боћање и Трка уз реку. Бадминтон и боћање су намењени развијању психо-моторних способности, а мушки фудбал и трка уз реку развијању солидарности и духа заједништва. У мушком фудбалу учествују сви и свако игра са максималним капацитетима. Не дакле да старији само додају, а млађи да играју, већ играју сви. Таква борба је много сличнија реалном животу. Наравно, посебна пажња се обраћа на контролу имајући у виду да су на пример на последњем мушком фудбалу два најмлађа учесника имала по три године. Друга карактеристична игра је трка уз реку, где се тимови који обавезно имају и старије и млађе чланове, такмиче ко ће пре прећи деоницу планинске реке скачући са камена на камен.

Спорт је намењен да дечаци науче:

·         како да добро прихвате пораз

·         како да добро прихвате победу

·         како да буду део тима

·         како да дају све од себе

·         како да раде за дугорочан циљ

·         како се све у животу што радимо усавршава уз помоћ праксе[35]

Нетакмичарски дух

Такмичарски дух је највећи непријатељ заједнице. Да је то тако можемо се уверити ако нађемо одговор на питање: “Зашто нам је битно да побеђујемо?” Многи од нас су као деца били претерано условљавани, или су били презаштићивани, или размажени, или нешто између. Како год, у свакоме од нас је остао један део личности који верује да није ОК (- +, Ја нисам ОК, ти си ОК[36]), и да се треба потрудити, показати, доказати, како би се боље осећали у вези са самима собом. Један од начина на који се можемо на кратко себи приказати у бољем светлу је победа у спорту. Побеђивање је антитеза оном унутрашњем омаловажавајућем ставу према себи[37], и у тренутку победе особа се заиста боље осећа. Сличан механизам се догађа када навијамо за свој клуб или играча, где његов успех или неуспех пројектујемо на себе. Међутим, побеђивање другога није начин да се савлада негативан став према себи. Напротив, такмичењем се негативан став према себи повећава, јер кад тад мора доћи до пораза. Негативан став се може превазићи само прихватањем себе априори, без условљавања на победу или пораз. Наша парола је дакле, играмо зато што волимо игру, а не зато што волимо победу! На тај начин сви учесници игара бивају победници.

Додатак 1 - Неке статистике[38]

Кажу да свет припада мушкарцима, али статистике о здрављу, срећи и животном веку мушкараца показују да је то лаж. Следе неке чињенице које указују на то како је данас бити мушкарац:

·         Мушкарци, у просеку, живе шест година мање од жена

·         Мушкарци, по правилу, не успевају да остваре блиске односе. У четири од пет случајева развод покреће жена.

·         Мушкарци почине 90% насилних дела и 70% жртава тих дела су такође мушкарци

·         Око 90% ђака који имају проблеме са владањем у школи су дечаци, и око 80% ђака који имају тешкоће при учењу су такође дечаци

·         Мушкарци чине 90% затвореника у затворима

·         Од 100 незапослених 74 су мушкарци

·         Главни узрок смрти међу мушкарцима од 12 до 60 година је самоубиство. Мушкарци и дечаци извршавају самоубиство четири пута чешће него жене.

Извор: Статистички биро Аустралије

Додатак 2 - Mother, Pink Floyd, The Wall (1979)

"Mother"

Mother do you think they'll drop the bomb

Mother do you think they'll like the song

Mother do you think they'll try to break my balls

Ooooh aah, Mother should I build a wall

Mother should I run for president

Mother should I trust the government

Mother will they put me in the firing line

Ooooh aah, is it just a waste of time

Hush now baby, baby don't you cry

Mama's gonna make all of your nightmares come true

Mama's gonna put all of her fears into you

Mama's gonna keep you right here under her wing

she won't let you fly but she might let you sing

Mama's gonna keep baby cosy and warm

Ooooh Babe Ooooh Babe Ooooh Babe

Of course Mama's gonna help build the wall

Mother do think she's good enough for me

Mother do think she's dangerous to me

Mother will she tear your little boy apart

Oooh aah, mother will she break my heart

Hush now baby, baby don't you cry

Mama's gonna check out all your girl friends for you

Mama won't let anyone dirty get through

Mama's gonna wait up till you get in

Mama will always find out where you've been

Mamma's gonna keep baby healthy and clean

Ooooh Babe Ooooh Babe Ooooh Babe

You'll always be a baby to me

Mother, did it need to be so high.

---

[1] Додатак 1

[2] Бити мушко, Steve Bidulph

[3] На први поглед ови мушкарци су тешки за сарадњу, али је њиме лакше манупулисати због њихових уверења да на неке стимулусе “морају” да реагују по одређеном шаблону

[4] Балкан, Бранимир Штулић - (Сузи, 1979)

[5] Драјвер Буди јак

[6] Колективни Родитељ

[7] Забрана на вредност

[8] Забрана на одрастање

[9] Ендогена забрана на сопствени пол код мушкарца

[10] Егосинтоност система вредности

[11] How I have become comfortably numb, Pink Floyd, The Wall

[12] Како одгајати синове, Steve Budulph

[13] Овај текст у овом делу разматра само патолошке узроке хомосексуализма. Не бави се расправом да ли је хомосексуализам генетски условљен, слободан избор, болест или грех.

[14] Треба имати у виду да је ове елементе могуће и другачије повезати и да је фокус овог дијаграма на међусобној повезаности и узајамном подржавању, а не на егзактној каузалности.

[15] Формуле љубави, Зоран Миливојевић

[16] Tony White, Marriage counselling and the rise of individualism

[17] http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/78967/Savet-Evrope-zabranjuje-rec-mama

[18] http://www.vesti.rs/Vesti/Ravnopravnost-polova-Svedski-vrtic-ukinuo-reci-on-i-ona.html

[19] Неопходан услов за раст стандарда је и компензација пада наталитета увозом “свеже крви” из земаља у развоју путем економске и политичке емиграције, green card lottery, итд.

[20] Wingspan, Robert Bly

[21] Ако хоћеш да нахраниш човека један дан, дај му рибу. Ако хоћеш да га нахраниш за цео живот, научи га да пеца.

[22] Забрана на одрастање

[23] Драјвер: Буди успешан или Буди јак

[24] Mother, Pink Floyd

[25] Драјвер Угоди

[26] Attachment theory, John Bowlby

[27] Drug addicts counselling, Tony White, 2012

[28] Како одгајати синове, Steve Bidulph

[29] http://www.youtube.com/watch?v=2qeXPH9uaIo

[30] Бити мушко, Steve Bidulph

[31] Бити мушко, Steve Bidulph

[32] Бити мушко, Steve Bidulph

[33] Како одгајати синове, Steve Bidulph

[34] Игре које играју наркомани, Зоран Миливојевић

[35] Како одгајати синове, Steve Bidulph

[36] Franklin Ernst, 1971

[37] Забрана на вредност

[38] Бити мушко, Steve Bidulph