Primetio
sam da ljudi nerado ostavljaju kritike na blogove koje pročitaju, čak
iako se ne slažu sa pročitanim. Pohvale su daleko zastupljenije: divno,
bajno, krasno, dražesno, ne previše duge uz nezalobilazne smajliće :-D,
;-), :-P - možda navike od SMSanja. Hm, zašto je to tako? Šta nam
izostanak kritika i oskudnost autentičnosti poručuje?
Pre nego što krenem u bilo kakvo razmatranje želeo bih da definišem zdravu kritiku kao skretanje pažnje na realne nedostatke dela ili celine materijala koji se ocenjuje. Takva kritika je uvek dobronamerna, a stav prema kritikovanome blagonaklon. Iz pozicije TA, smatrajući da su stroukovi na biće i ponašanje neodvojivi, zdrava i dobronamerna kritika iz Odraslog je uvek pozitivan strouk.
Da je ovo što pišem tačno, uverio sam se sam više puta pišući određene tekstove i kačeći ih i izlagajući u raznim okruženjima. Za isti tekst sam dobijao veoma različit odziv u zavisnosti od stepena intimnosti slušalaca ili čitalaca. Uz to neki ljudi jednostavno odbijaju da kritikuju i kritika se ne nalazi na njihovim meniju. Njih i one iz druge krajnosti koje zbog materijalnih ili psiholoških razloga kritikuju sve i svašta bez rasuđivanja ovde ćemo zaobići.
Evo dakle šta sam uočio - ukratko:
Prvo, zdravu kritiku ćete jako retko dobiti u javnom okruženju kakvo je u slučaju blogovanja. Javno okruženje je nekako prevashodno rezervisano za plitke pohvale, lajkove, smajlije i ostale štake i proteze politički korektnog potrošačkog mentaliteta.
Drugo, intimno okruženje se više udubi u materiju, izdašnije je za zdravu kritiku i u istoj meri uzdržanije od pređepomenutih štaka i proteza.
Treće i najbitnije - zdrava kritika obavezuje i onoga ko upućuje i onoga ko prima, i za nju obe strane moraju biti sposobne. Kritika zahteva preispitivanje, i može se doživeti kao neprijatna. Čak iako je upućena najpažljivije i najpromišljenije, može se shvatiti kao zlonamrena u meri u kojoj je primalac kritike sujetan. Zato se mora dati promišljenije, a promišljenost podrazumeva uloženi trud. A trud se ulaže u meri u kojoj je bitan onaj oko koga se trudimo.
I kakve sad ovo veze ima sa narkomanijom?
Otvoreno društvo je društvo bez apsolutnih vrednosti, kako ga je definisao njegov ideolog Džorž Soroš (ima tu još štošta ispod žita, ali ćemo se zadržati na ovoj definiciji). Većina društava (o državama ima sve manje smisla govoriti) današnje Anglo Saksonske civilizacije, kojoj i mi pripadamo, ima tendenciju pomaka ka Otvorenom društvu. Svako ima pravo na svoju verziju istine i sledstveno tome, na svoje pravo da bude “u pravu”. Zato FB nema dislike dugme i zato će zdrava kritika sve manje biti zastupljena u javnom domenu, potom i u intimnom, što će za posledicu imati još veće otuđenje ljudi jednih od drugih i i još veću glad za međusobnom pažnjom. Ta glad se ne može zadovoljiti uživanjima i materijalnim zadovoljstvima koje nam Otvoreno društvo nudi. Civilizacija zasnovana na pohlepi i zavisnostima nezadrživo ubrzava prema svome kraju.
Pre nego što krenem u bilo kakvo razmatranje želeo bih da definišem zdravu kritiku kao skretanje pažnje na realne nedostatke dela ili celine materijala koji se ocenjuje. Takva kritika je uvek dobronamerna, a stav prema kritikovanome blagonaklon. Iz pozicije TA, smatrajući da su stroukovi na biće i ponašanje neodvojivi, zdrava i dobronamerna kritika iz Odraslog je uvek pozitivan strouk.
Da je ovo što pišem tačno, uverio sam se sam više puta pišući određene tekstove i kačeći ih i izlagajući u raznim okruženjima. Za isti tekst sam dobijao veoma različit odziv u zavisnosti od stepena intimnosti slušalaca ili čitalaca. Uz to neki ljudi jednostavno odbijaju da kritikuju i kritika se ne nalazi na njihovim meniju. Njih i one iz druge krajnosti koje zbog materijalnih ili psiholoških razloga kritikuju sve i svašta bez rasuđivanja ovde ćemo zaobići.
Evo dakle šta sam uočio - ukratko:
Prvo, zdravu kritiku ćete jako retko dobiti u javnom okruženju kakvo je u slučaju blogovanja. Javno okruženje je nekako prevashodno rezervisano za plitke pohvale, lajkove, smajlije i ostale štake i proteze politički korektnog potrošačkog mentaliteta.
Drugo, intimno okruženje se više udubi u materiju, izdašnije je za zdravu kritiku i u istoj meri uzdržanije od pređepomenutih štaka i proteza.
Treće i najbitnije - zdrava kritika obavezuje i onoga ko upućuje i onoga ko prima, i za nju obe strane moraju biti sposobne. Kritika zahteva preispitivanje, i može se doživeti kao neprijatna. Čak iako je upućena najpažljivije i najpromišljenije, može se shvatiti kao zlonamrena u meri u kojoj je primalac kritike sujetan. Zato se mora dati promišljenije, a promišljenost podrazumeva uloženi trud. A trud se ulaže u meri u kojoj je bitan onaj oko koga se trudimo.
I kakve sad ovo veze ima sa narkomanijom?
Otvoreno društvo je društvo bez apsolutnih vrednosti, kako ga je definisao njegov ideolog Džorž Soroš (ima tu još štošta ispod žita, ali ćemo se zadržati na ovoj definiciji). Većina društava (o državama ima sve manje smisla govoriti) današnje Anglo Saksonske civilizacije, kojoj i mi pripadamo, ima tendenciju pomaka ka Otvorenom društvu. Svako ima pravo na svoju verziju istine i sledstveno tome, na svoje pravo da bude “u pravu”. Zato FB nema dislike dugme i zato će zdrava kritika sve manje biti zastupljena u javnom domenu, potom i u intimnom, što će za posledicu imati još veće otuđenje ljudi jednih od drugih i i još veću glad za međusobnom pažnjom. Ta glad se ne može zadovoljiti uživanjima i materijalnim zadovoljstvima koje nam Otvoreno društvo nudi. Civilizacija zasnovana na pohlepi i zavisnostima nezadrživo ubrzava prema svome kraju.
