Izraz
OK ima svojstvo adapacije na okolinu koja ga primenjuje i kao takav
može zauzeti ceo spektar kvaliteta (koji se lepi osobi ili ponašanju koje se procenjuje) od “jeste dobar” preko “ne škodi” do
“ko ga jebe”. U različitim situacijama OK se tumači različito, a
kriterijum je vezan za fokus stremljenja ličnosti u određenom kontekstu.
Tako u zoni preživljavanja imamo fokusiranost na preživljavanje i stoga je logično da se OK smatra ono što tome cilju ide u prilog, a ono što preživljavanju ne ide u prilog ili što ga ugrožava, to se deklariše kao NE OK. U drugoj zoni, zoni komfora, fokus je na uživanju, tako da se OK može smatrati aktivnost koja može ugroziti život, kao na primer ekstremni sport, sve dok donosi određeno uživanje u uzbuđenju i statusu učesnika. U trećoj zoni, zoni smisla, OK može biti aktivnost koja je svrsishodna, čak iako ugrožava životi i nije prijatna - na primer iscrpljujući naučni rad.
Razume se da ova ogromna razlika uzrokuje razliku i u shvatanju sebe ili drugoga kao OK bića, i shodno tome ophođenju prema sebi ili njemu.
U današnjoj civilizaciji potrošačke tolerancije i političke korektnosti, OK kao izraz odobravanja ima više značenja, a najčešća su ona koja određuju situaciju, ponašanje ili biće koje je korektno, solidno, neugrožavajuće, odnosno ono što “me ne ometa u mojim težnjama”.
Ovo poslednje je možda najviše odgovara realnosti, obzirom na stepen individualnosti društva. Dakle, sam po sebi izraz OK, odnosno aktivnost ili biće kojim je označeno, nije uslov za lični odnosno emotivni odnos, pa tako ni za protok stroukova. OK lice može biti totalno nebitno kao i njegova aktivnost, pa samim tim i unutrašnji doživljaj njega, ali civilizacijski milje ponašanja otvorenog društva implicira toleranciju koja zahteva da se svaka neugrožavajuća osoba odnosno ponašanje oceni kao OK.
Zaključak:
OK stav prema sebi je potreban ali ne i dovoljan uslov za psihološku stabilnost i zadovoljstvo. Potrebno je i nešto više. Šta?
Tako u zoni preživljavanja imamo fokusiranost na preživljavanje i stoga je logično da se OK smatra ono što tome cilju ide u prilog, a ono što preživljavanju ne ide u prilog ili što ga ugrožava, to se deklariše kao NE OK. U drugoj zoni, zoni komfora, fokus je na uživanju, tako da se OK može smatrati aktivnost koja može ugroziti život, kao na primer ekstremni sport, sve dok donosi određeno uživanje u uzbuđenju i statusu učesnika. U trećoj zoni, zoni smisla, OK može biti aktivnost koja je svrsishodna, čak iako ugrožava životi i nije prijatna - na primer iscrpljujući naučni rad.
Razume se da ova ogromna razlika uzrokuje razliku i u shvatanju sebe ili drugoga kao OK bića, i shodno tome ophođenju prema sebi ili njemu.
U današnjoj civilizaciji potrošačke tolerancije i političke korektnosti, OK kao izraz odobravanja ima više značenja, a najčešća su ona koja određuju situaciju, ponašanje ili biće koje je korektno, solidno, neugrožavajuće, odnosno ono što “me ne ometa u mojim težnjama”.
Ovo poslednje je možda najviše odgovara realnosti, obzirom na stepen individualnosti društva. Dakle, sam po sebi izraz OK, odnosno aktivnost ili biće kojim je označeno, nije uslov za lični odnosno emotivni odnos, pa tako ni za protok stroukova. OK lice može biti totalno nebitno kao i njegova aktivnost, pa samim tim i unutrašnji doživljaj njega, ali civilizacijski milje ponašanja otvorenog društva implicira toleranciju koja zahteva da se svaka neugrožavajuća osoba odnosno ponašanje oceni kao OK.
Zaključak:
OK stav prema sebi je potreban ali ne i dovoljan uslov za psihološku stabilnost i zadovoljstvo. Potrebno je i nešto više. Šta?
Нема коментара:
Постави коментар