Последњих недеља актуелна је предизборна кампања, а у њој као једна од коски за бирачку масу, вест да је позната списатељица ухапшена због куповине и поседовања кокаина од, тако се чини, још познатијег дорчолског дилера Шонета.
Шта је ту чудно? Када се обичној особи догоди нешто што се коси са општим моралним нормама она испољава осећања кајања, жаљења, она се рецимо извини јавности и томе слично. Овде међутим није тако. Ова особа се понаша веома арогантно, као да се неко њој треба извињавати. То се донекле уклапа у њен психолошки профил екстремисте коме треба непријатељ да би се осећао да је жив[1]. Као и њене колеге, од којих неки са сличном хобијима седе у скупштини па их нећемо помињати, и она је крајем осамдесетих и почетком деведесетих заступала и пропагирала ултра национал шовинистичке ставове и чак била избачена из националистичког гласила какви су Погледи због расизма према црнцима[2].
Та групица је у другој половини деведесетих доживела радикалан преокрет заузимајући једнако екстремну идеолошку позицију која иде дотле да све што је домаће и традиционално прогласи за назадно, труло и токсично, чак и баналности као што је ручак Новака Ђоковића[3].
Разлози овог преумљења немају наравно никакве везе за идеологијом и политичким ставовима. Они су чисто психолошки. Да ли ту зависност има своје место? Претпостављам да има, код дотичне као и код њених колега који се помињу по истим навикама - сетите се слогана "Од нас зависи!" Београдски Синдикат у песми Човек даје веома прецизну дијагнозу:
...
Полтрони око тебе воле када држиш банку, имаш комплекс јер ниси никад био мангуп.
Зато скупљаш крими друштво да са њима пијеш кафу, донаторе кријеш шатро они су у страху.
Трула је фора кад те цимају за дрогу, због тог` се само примају, нервирају на блогу....
Степен ароганције који дотична емитује је огроман, као бели медвед вечног естаблишмента: "Дрогирала сам се, па шта!" Као јавна личност ово може бити је начин постизања популарности, (добро не баш као хрватска певачица, али ни труд није био исти), али овде се ради и о томе да између осталог дотична ради у просвети као предавач на неком приватном факултету..
Питање је да ли неко ко ради у просвети треба или не треба да испуњава одређене норме понашања у свом животу? Не верујем да би већина родитеља била одушевљена кад би сазнала на пример да је учитељица њиховог детета стриптизета или дугогодишњи уживалац хероина. Или да је учитељ интернет педофил толико професионалан да никада не би руку спустио на дете. Професионални возачи аутобуса имају редовне контроле на алкохол. Зашто слично не би увели и нашим учитељицама који раде ништа мање одговоран посао. Цена таквог уређаја није велика и могао би се лако инсталирати у сваку зборницу. Или можда још боље, у скупштину?
Па добро шта сад са целом овом причом? Шта има везе што нам наркомани седе у скупштини и за катедрама? Добро знамо да су седели до сада и да ће седети и убудуће. Ова афера неће у систему ништа променити.
Али, промениће у нама и већ мења. Сетите се пре десет година како нико од политичара није смео да помене преговарање о статусу Косова, а сад је то признање нешто што се подразумева, само зато што неко сувише радикалан (опет ми о њему) сво време некажњено пропагира ствари због којих би у неокупираној земљи одавно био у затвору. Да ли је неко могао да помисли да ћемо ући у НАТО? Или да ћемо бити мутави током отцепљење Војводине. Да не буде да причам само о политици, некад је секс афера означавала крај јавне каријере, или би је бар озбиљно уздрмала - сетите се Џери Ли Луиса. Данас је објављивање наводно украдених порно снимака поуздан пут повећавања рејтинга и профита.
Ради се о томе да се систем вредности мења, и то да га данас код нас мењају они најгори од нас. Што пре схватимо да су поменута списатељица и њен колега политичар трендсетери пре ћемо увидети каквим нас трендовима воде. А уз кокаин и хероин све је то лакше прогутати.
[1] Иво Андрић, ex ponto
[2] Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике, Миша Ђурковић, МСТ Гајић, Београд, 2009
[3] http://www.youtube.com/watch?v=TI8vOLudAvk
Шта је ту чудно? Када се обичној особи догоди нешто што се коси са општим моралним нормама она испољава осећања кајања, жаљења, она се рецимо извини јавности и томе слично. Овде међутим није тако. Ова особа се понаша веома арогантно, као да се неко њој треба извињавати. То се донекле уклапа у њен психолошки профил екстремисте коме треба непријатељ да би се осећао да је жив[1]. Као и њене колеге, од којих неки са сличном хобијима седе у скупштини па их нећемо помињати, и она је крајем осамдесетих и почетком деведесетих заступала и пропагирала ултра национал шовинистичке ставове и чак била избачена из националистичког гласила какви су Погледи због расизма према црнцима[2].
Та групица је у другој половини деведесетих доживела радикалан преокрет заузимајући једнако екстремну идеолошку позицију која иде дотле да све што је домаће и традиционално прогласи за назадно, труло и токсично, чак и баналности као што је ручак Новака Ђоковића[3].
Разлози овог преумљења немају наравно никакве везе за идеологијом и политичким ставовима. Они су чисто психолошки. Да ли ту зависност има своје место? Претпостављам да има, код дотичне као и код њених колега који се помињу по истим навикама - сетите се слогана "Од нас зависи!" Београдски Синдикат у песми Човек даје веома прецизну дијагнозу:
...
Полтрони око тебе воле када држиш банку, имаш комплекс јер ниси никад био мангуп.
Зато скупљаш крими друштво да са њима пијеш кафу, донаторе кријеш шатро они су у страху.
Трула је фора кад те цимају за дрогу, због тог` се само примају, нервирају на блогу....
Степен ароганције који дотична емитује је огроман, као бели медвед вечног естаблишмента: "Дрогирала сам се, па шта!" Као јавна личност ово може бити је начин постизања популарности, (добро не баш као хрватска певачица, али ни труд није био исти), али овде се ради и о томе да између осталог дотична ради у просвети као предавач на неком приватном факултету..
Питање је да ли неко ко ради у просвети треба или не треба да испуњава одређене норме понашања у свом животу? Не верујем да би већина родитеља била одушевљена кад би сазнала на пример да је учитељица њиховог детета стриптизета или дугогодишњи уживалац хероина. Или да је учитељ интернет педофил толико професионалан да никада не би руку спустио на дете. Професионални возачи аутобуса имају редовне контроле на алкохол. Зашто слично не би увели и нашим учитељицама који раде ништа мање одговоран посао. Цена таквог уређаја није велика и могао би се лако инсталирати у сваку зборницу. Или можда још боље, у скупштину?
Па добро шта сад са целом овом причом? Шта има везе што нам наркомани седе у скупштини и за катедрама? Добро знамо да су седели до сада и да ће седети и убудуће. Ова афера неће у систему ништа променити.
Али, промениће у нама и већ мења. Сетите се пре десет година како нико од политичара није смео да помене преговарање о статусу Косова, а сад је то признање нешто што се подразумева, само зато што неко сувише радикалан (опет ми о њему) сво време некажњено пропагира ствари због којих би у неокупираној земљи одавно био у затвору. Да ли је неко могао да помисли да ћемо ући у НАТО? Или да ћемо бити мутави током отцепљење Војводине. Да не буде да причам само о политици, некад је секс афера означавала крај јавне каријере, или би је бар озбиљно уздрмала - сетите се Џери Ли Луиса. Данас је објављивање наводно украдених порно снимака поуздан пут повећавања рејтинга и профита.
Ради се о томе да се систем вредности мења, и то да га данас код нас мењају они најгори од нас. Што пре схватимо да су поменута списатељица и њен колега политичар трендсетери пре ћемо увидети каквим нас трендовима воде. А уз кокаин и хероин све је то лакше прогутати.
[1] Иво Андрић, ex ponto
[2] Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике, Миша Ђурковић, МСТ Гајић, Београд, 2009
[3] http://www.youtube.com/watch?v=TI8vOLudAvk
Нема коментара:
Постави коментар