Када на пијаци купујемо поврће, на пример парадајз, ми процењујемо његову исправност на основу његове спољашњости: боје, текстуре, мекоће, тежине и слично. То радимо не зато што нас интересује спољашњост или кора, већ да би смо на основу спољашњости што боље закључили о садржају који ћемо јести. Додатни проблем стварају произвођачи и трговци који се надмећу да нам продају што примамљивији то јест лепши производ, а ми често прелазимо преко чињенице да та "лепота" иде на рачун квалитета садржаја.
Која је сличност између људи и парадајза? Прво, већи део је вода. Друго, оба испуштају карактеристичан звук кад се нагазе. Треће, обоје имају и оно што је споља и оно што је унутра. И још нешто је слично, а то је да када имамо посла са њима, желимо да постоји што већа корелација између оног споља и оног изнутра.
Слично као код парадајза, и код нас људи је данас постало некако претежније да покажемо другима како смо лепи/вредни/способни итд, него да то заиста и будемо. Разлог томе треба тражити у тржишном карактеру људских односа који је наравно последица потрошачког менталитета, а чије је обележје појава претежности продаје над вредношћу производа. Другим речима, ако је важније да се производ брзо и добро прода него да буде квалитетан, онда ће добар део ресурса развоја и производње бити усмерен у маркетинг. Сама продаја дакле не препознаје производ као вредан него као вреднији од других у датом тренутку.
Ако сад ово разматрање вратимо у људске односе који, мора се признати, све више попримају карактеристике тржишта, увидемо исте законитости. Све је већа тежња да на неког оставимо што бољи утисак у професионалном или приватном животу тако што ћемо се фокусирати на изглед или амбалажу. Одакле то?
Најважнија потреба људске душе је потреба за љубављу, односно потреба да особа буде препозната као вредно људско биће. Што нам је неко вреднији као људско биће, то га више волимо. Последица незадовољења те потребе је патња.
Између осталих, главна психолошка последица тржишног карактера људских односа је контаминација која маскира потребу да будемо вредни у жељу да будемо вреднији од других, тј. да се "продамо" што боље. Та контаминација чини да потреба за љубављу буде занемарена и самим тим незадовољена. Данашњи "тржишни" људи су несрећне индивидуе прегладне љубави, а несвесни разлога своје глади покушавају да се засите погрешних стварима. Популарна естрадна звезда окупи сто хиљада људи на концерту који ће јој клицати како је "савршена, најсексипилнија, богиња", али је и она људско биће коме треба само да чује како је некоме вредна. Не највреднија, него вредна! Парадоксално, она то често не чује ни од једног од својих сто хиљада или милиона обожавалаца.
Претерана брига о фасади чини да људи занемаре зидове и конструкцију и пукотине у њима. Мале пукотине на фасади које се јављају због великих у конструкцији брзо се замаскирају новим лепшим слојевима фасаде. То омогућава великим пукотинама да се повећавају све док не постану толико велике да зграда крене да се руши. Кад се то деси сви виде да фасада и није била битнија од конструкције. Али тада је обично касно за обе.
Шта год да постигну људи који се воде паролом "Бити вреднији" не задовољава основну потребу за вредношћу односно љубављу, само је раздражује. Какви год да су, сви људи јесу вредни самим својим постојањем и сви могу осећати захвалност за мале ствари коју осећају они који су успели да се измакну из трке за статус највреднијег пре него што је ова почела. Како то многима увек промакне?
Dobro pišeš, i još važnije - o važnim temama. Vrijedan ili vrijedniji od drugih.
ОдговориИзбришиMene ovo podsjeća na priču o tri najamnika gdje su oni prvi bili nezadovoljni jer su uložili više truda za istu platu. Odnosno gdje ne mjerimo sreću prema onome što Bog daje nama nego prema onome što Bog daje drugima.
Medjutim ne bih se složio sa brzom i kratkom postavkom uzroka u "tržišnom karakteru odnosa koji je posljedica potrošačkog mentaliteta".
Ti si vjerovatno mislio na današnji, negativni smisao materijalnog tržišta, koje je dominantno nad ostalim sferama života, materijalnim i nematerijalnim. Ali ja mislim da tržište materijalnih dobara neophodno mora biti neutralna kategorija jednostavno zato što uvijek postoji u svakom društvu, sa nekim svojim barem osnovnim zakonima. Na primjer, vjerujem da dobar domaćin uvijek poštuje te zakone, i da su tako radili domaćini i u prošlosti. Ne treba ga podrazumijevati uvijek lošim nego se treba boriti da se stavi na pravo mjesto u sistemu vrijednosti. Mislim da te odnose razmjene materijalnih dobara treba poštovati jer se time poštuje i svoj i tuđi rad, a zatim i da bismo mogli vidjeti i poštovati sve to što nam ustvari Bog daje ili ne daje.
A potrošački mentalitet u smislu "konzumiranja" svijeta oko sebe je čini mi se slična posljedica kao što je i težnja da se bude vrijedniji od drugih. Ne bih rekao da je uzrok tome, odnosno ne čini mi se da se na tom uzroku može poraditi da se otkloni. Jer odmah ćemo pitati - a šta je uzrok potrošakom mentalitetu.
Pa tržišni karakter odnosa bi bio onaj koji nije vođen (po meni) prirodnim potrebama za zajedničarenjem sa drugim ljudima, već nametnutom kompleksaškom "potrebom" da se bude bolji što je antiteza ovoj prvoj. Posledica ovoga je raskol izmedju JA i javnog JA ili maske koju čovek nosi u javnosti. Na primer muško i žensko društvo u srednjoj školi. Obično najbolja riba iz ženskog društva odabere najboljeg frajera iz muškog i obrnuto - ne zato što su se njihova bića upoznala (JA-JA), nego zato što su se njihove maske (javno JA-javno JA) medjusobno osvojile trofeje najveće u datom lovištu. Sve ovo ima malo ili nimalo veze sa ljudskom potrebom da voli i da bude voljen.
ИзбришиInteresantno pitanje o uzroku potrošačkog mentaliteta. Vredi razmisliti. Možda sistem vrednosti koji posedovanje i potrošnju stavlja ispred života? Samo posedovanje i potrošnja su posledica prirodne želje za preživljavanjem tj životom, ali ako postanu sami sebi cilj oni počinju da ugrožavaju sam život. Interesantno, život i uživanje su izgleda antiteze u istom odnosu kao ljubav i zaljubljivanje.