Marko Aurelije, moj prijatelj

Jedno veče sedimo tako moj prijatelj Marko Aurelije i ja, i pijemo neko dobro crveno vino sa obronaka Karpata. On inače, kao što to i istoričari kažu, nije bio vinski tip, ali je za neki dil od Moldavskog kneza dobio 10 vagona cabernea, pa je gledao da to potroši pre no što se ukiseli i ja sam od njega godinama dobijao po vedricu kad dolazi u goste.

Marko je inače voleo da provodi vreme u mom domu, jer se ja za razliku od njegovih dvorjana, nisam ustručavao da mu kažem neke stvari i on je to veoma cenio. On je tako mogao satima da ide ubrljan oko usta od ručka ili otkopčanog šlica i na te stvari mu niko od njegovih nije smeo skrenuti pažnju. Onda on dođe kod mene, i ja ga pre nego što sednemo detaljno pogledam i kažem mu ako mu nešto fali. 

Govorio je: "Kako da budem dobar vladar kad nemam informacija. Fidbek je ono što mi fali", na šta bih mu je uvek odgovorio da ne koristi imperijalni rečnik dok je u mom domu. "U Rimu si Rimljanin, u Srbiji budi Srbin!" Njemu su se moje izreke uvek dopadale.

Najčešće je dolazio bez pratnje, jer nije želeo da spontanost i iskrenost budu opterećene dvorskim formalizmima i protokolima. 

Ovoga puta došao je blatnjavh cipela. To je valjda mogao da vidi i sam, ali ti vladari nekako vremenom gube naviku da se bavi prizemnim stvarima kao što su cipele i blato, a da toga po pravilu nisu svesni. Ja mu kažem da obriše noge pre nego stupi na moj plemeniti travnjak, a kad on vide svoje noge bi mu malo neprijatno. Ipak objasni: "Znaš prijatelju, to mi je on jedne barice koju sam video usput. Nisam izdržao morao sam da malo zgazim. Nas vladare dok smo deca ne puštaju da se igramo, i nama čežnja za igranjem ostaje ceo život. Zato smo mnogo ratoborni jer rat shvatamo kao igru i priliku da pokažemo da smo bolji od drugog." 

Njegova iskrenost me ganula i ja mu kažem: "E poserem ti se ja brate na takvu vlast i takav život kad moraš da otpustiš pratnju da bi mogao da šljapkaš u barici i da dođeš kod prijatelja. I što si kadar da pobiješ pola sveta samo zato što te nisu voleli kad si bio mali!" 

"Da prijatelju," nastavi on, "ali ja sam svojih kompleksa svestan, nisam kao ona budala Neron koji je zapalio Rim samo da bi drugi rekli da je i on sposoban nešto da uradi" uzvrati on ozbiljno. 

Ono jest, taj je Neron bio budala neopevana. Kad vladar zapali grad koji je osvojio, on time pravi prekid u istoriji tog grada i naroda koji ga je nastanjivao, a sve u želji da uzveliča svoju pobedu. Jebemliga, ne može se reći da je paljenje pokorenog grada neki ljudski gest, pogotovo gest heroja obdarenim srcem i mudima. Ali da neko zapali svoj grad, blokirajući izlaze da bi stradalo što više ljudi, to mora da je neka teška pičkica koja nije dobila ponija za peti rođendan. (Jebiga ljudi, pazite šta obećavate deci, vidite kakva sranja su sklona da urade zbog vaših olako datih obećanja.)

Elem, bilo je tako tu oko pola deset, kad kaže meni Marko: "nešto me muči želudac, mora da su oni tvoji krastavci." Ja tu skočim, "nemoj krastavce" reko "da mi diraš, za krastavce oću dubijem". On je inače znao da se ja tim biranim rečima obraćam samo najiskrenijim prijateljima, i to je cenio. 

Zato odmah pređe na stvar: "Prjatelju, nešto razmišljam. Dok dolazih, videh pijanu rulju kako naskače na prozore prepune gostionice i kliče nešto kao: Seka, Stanija! Dalje krenem i vidim grupu mladića kako sede na jednom stećku i pljuju ispred sebe. Pitam ih šta rade, a jedan od njih mi kaže rezignirano: Blejimo matori. Taj prizor me naterao da se zamislim." I onda iznedri onu njegovu čuvenu: "Zaista, buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao."

Tu ja krenem da ga tešim: "Nemoj Mare da se bedačiš, i ovo tvoje Rimsko carstvo mora da propadne jednog dana. Posle će doći nove imperije i svaka će pretendovati da baš ona bude nosilac kulture, progresa, i da se baš njenim bogovima svi moraju klanjati, ali će svaka završiti sa svojim Sekama i Stanijama. A jel znaš zašto? Zato što u dubini duše zabole svakog imperatora i za progres i za kulturu. Sve do čega im je stalo je da se izigraju i na neko vreme umire svoje razjarene komplekse."

Tu se on malo zamisli, a onda se nasmeja i bi mu lakše. Nivo vina opet stade da opada u vedrici, a moja verna ljuba donese sira koji nam je darivao moj tast, kmet Rudnički, i priča krete dalje.

"Prijatelju," nastavi Marko, "dobro si rekao ono za dušu. Sve čoveku odatle kreće. Trebalo bi se više udubljivati u sopstvenu dušu." Tu se on okrete vernoj ljubi mojoj. "Dragojla, verna ljubo mog vernog prijatelja", reče joj on, "dobro zapamti ove reči" - "Pogledaj u dubinu svoje duše. Tu ćeš naći izvor prave sreće, izvor nepresušni, samo valja da ga neprestano dubiš."

"More Marko", odvrati mu moja verna ljuba, "nemoj da te mlatnem ovim vedrom po glavi pa da vidiš gde je izvor prave sreće." Marko je znao da ona to govori čistoga srca i uživao je u njenim rečima.

Marko je inače morao da vozi do kuće, jer je voleo u goste da dolazi bez pompe i pratnje, pa je bio uzdržaniji u piću - na jedan moj uborak on je pio krasovulju, tako da smo iz sedam tura popili pola vedrice. Odjednom, kaže on meni: "Porazno je kad u životu čoveka pre klone duh nego telo." 

Pošto me vino već bilo opustilo, nisam mogao da shvatim da li to ima više antropološki, ontološki ili stoički smisao, pa ga oprezno upitah: "Mare, jel si ti to mene našo pijanog da zajebavaš bre?" 

"Ne prijatelju zaista ne, samo osećam se nešto malaksalo u poslednje vreme i mislim da mi je vreme da polako napuštam ovaj svet. Bilo je lepo živeti. Posle mene doći će neko drugi." I tu ustane da ide. "De ćeš bre, nismo vepra ni okusili," viknuh ja.

Ni moje molbe, ni veprovo mahanje repićem nije bilo dovoljno da ga skrene sa njegovog puta. "Marko" rekoh, "znaš li kojim putem da se vratiš?"

On tu zastade, pogleda prema nebu, osmehnu se i reče ono zbog čega su me kasnije mnogi istoričari i biografi smarali i opsedali da im pričam. “Uvijek idi najkraćim putem. Najkraći je put onaj koji je u skladu s prirodom; njega se drži kao spasonosnog i prema njemu sve govori i radi. To načelo oslobađa od tegoba i borbe od svake proračunosti i poze.”

Da.

"Spasonosan put je onaj u skladu sa prirodom!"

I ode čovek. A bio je dobar prijatelj.