Био једном један Човек који је са Човечицом родио малог Човека. Обоје су га подизали, волели, учили, хранили и чували па је он постао Домаћин Човек.
На другом крају села живела су четири Човека, чије су Човечице такође затрудниле и родиле. Међутим, они су били превише заузети својим пословима, кућама, колима, спортовима и пријатељима, па се нису превише мешали у подизање малих. Човечице су их саме подизале, волеле, училе, храниле и чувале, али они нису постали Домаћини. Сваки од њих је наравно чезнуо да постане Човек какав је био и његов отац, али нису знали како.
Један ос њих је постао Агресиван јер је мислио да је физичка снага оно што чини Човека. Гледао је и тражио шта би то могло да буде главно код Човека, оно због чега Човек завређује поштовање и љубав. У кући то није могао видети јер оца није било, он је био стално у кафани са пријатељима. Онда је изишао на улицу да тамо потражи оно што је тражио. И нашао је. Видео је да они који су наслини изазивају страх код других. А кад се некога плашиш он мора да је битан и велики и сигурно га та величина чини достојним поштовања.
Други је постао Бунтован јер је увидео да на тај начин бар на кратко привуче пажњу свог оца. Када направи нешто добро његов тата није обраћао пажњу на то, јер је све у реду и што да губи драгоцено време које му треба за вођење успешне фирме. А он је више од свега желео да га тата примети и да му каже нешто лепо. Једном када је у кући случајно сломио скупоцени комад намештаја, његов тата је одреаговао речима: “Па докле више глупирања, хоће ли од тебе икад бити Човек?” Те речи нису биле пријатне, али су свакако биле пријатније од игнорисања које је редовно добијао. Тако је закључио да ипак постоји начин да добије очеву пажњу - радећи оно што оца нервира.
Трећи је постао Женскаст из истог разлога као и Бунтован: пошто тату није занимао колико мама Човечица, а и неке друге Човечице из околине, он је закључио да је то можда начин да привуче пажњу оца. Почео је да се понаша као мама, да размишља као мама и да буде осећајан као мама.
Четвртом се није свиђало да буде као претходна тројица. Он је силно желео да постане Човек, и трагао је дуго како то да постигне. Али, пошто Човека није било у близини, а око њега су у кући и школи биле само Човечице које му нису могле показати како да буде Човек, он је одустао и одлучио да му је свеједно. Постао је Пасиван и равнодушан према свему.
Када малог Човека подиже само Човечица без Човека, он одрасте у Збуњеног Човека јер нема оно што Домаћин има: и бистро око и снагу и агилност и смелост и саосећање и разум и љубав - све у исто време.
У Дому се рађамо, из Дома крећемо у свет, и Дому се на крају враћамо. Човек Домаћин ово разуме, труди се око свог Дома и где год да је чезне за њим.
Када су наишла мутна временима Агресивац је убијао, Женскаст је неутешно плакао, Бунтовник је само гунђао, а Пасиван се био завукао у своју рупу и надао се да ће мутљаг проћи сам од себе. У тим истим мутним временима Човек Домаћин је реаговао са циљем и визијом, да заштити и своје и себе, а ако може и противника, јер противник није исто што и непријатељ. Агресивац може бити побеђен, док Домаћин Човек може бити само надигран. Агресивац мисли да је непријатељ свако ко није у истом рову са њим. Феминизирани верује да је непријатељ свако ко не осећа као он. Бунтовник верује да је непријатељ свако ко не мисли као он.
Поред многих, непријатељи су им били и њихова осећања - Агресивцу страх, Феминизираноме љутња, Бунтовнику задовољство. Домаћин Човек је имао само једног непријатеља, а његова осећања су му, као и све друго што је добио, били пријатељи и саборци и тиме је већ у старту био победник. Збуњени мушкарци теже поделама и интересним зонама, а Домаћин Човек тежи Заједници. Збуњени мушкаци занемарују себе због заједнице, или заједницу због себе, и чак и кад без заједнице не би опстали они је користе као паразити. Збуњени мушкарац или потенцира индивидуализам на штету заједнице, или потенцира заједницу као масу и руљу на штету личности.
Домаћин Човек афирмише Заједницу афирмишући себе и афирмише себе афирмишући Заједницу. Не могавши да остваре јединство свих својих сила унутар себе, Збуњени мушкарци покушавају да владају собом по принципу divide et impera, и то најчешће изгледа тако што “они измисле своју борбу, на силу јој нађу разлоге, надену име, и боре се, без ризика и резултата, боре се - само да не би морали мислити и радити.[1]”
И тако је Домаћин Човек око себе ширио Домаћински дух, дух заједнице какав је владао у њему самом јер он сабира и уздиже све своје силе, сва своја чула, осећања, вољу, ум, снагу, стремљења, и полаже их на олтар Живота и Љубави. У исто време је Збуњени мушкарац око себе ширио задах неслоге којом је покушавао да стекне какву такву тренутну ситну добит, али је једна од последица те ситне добити увек била неминовна дугорочна штета и за њега и за заједницу.
Домаћин Човек износи своју слогу из заједнице свог бића, и уграђује је у заједницу своје породице, својих пријатеља, своје школе, своје цркве, своје државе, свог човечанства. Један Домаћин Човек је то назвао Концентричним Круговима.
За Човека Домаћина Истина је једини принцип и звезда водиља, док је за Збуњеног мушкарца једини принцип интерес, и то најчешће тренутни јер он не уме да размишља другачије. Домаћин Човек бивствује ногама на земљи, а умом и срцем на Небу. Збуњени мушкарац најчешће лута ни на небу ни на земљи, и немајући чврст ослонац ногама, ни ум му не може бити дуго на једном месту.
Човек домаћин зна зашто је овде и познаје снагу имена које носи. Човек = Чело+вјек = Челом ка Вечношћу.
Човек је онај који стреми ка вечношћу, и који се сучељава са вечношћу
"Неко пијан лакше живот одробија" речи су једне песме о Збуњеном мушкарицу. И он заиста заиста живот доживљава као робију, коју треба што пре и без много размишљања, труда и патње отаљати. За разлику од њега, Домаћин овај свет доживљава као дар, а овај Живот као благослов. Збуњени живи као да ниједан дан неће бити последњи, са олојеђеношћу због свих лоших дана које је исконзумирао. Домаћин живи као да је сваки дан последњи, са захвалношћу за све претходне у којима је урадио нешто за друге, свој Дом и себе.
Био једном један Човек који је са Човечицом родио малог Човека. Обоје су га подизали, волели, учили, хранили и чували па је он постао Домаћин Човек. И живео је... вечно.
[1] Иво Андрић, Ex ponto
Нема коментара:
Постави коментар