Осамнаест цветова за Милицу

Пре петнаест пролећа осмехнула се трешња, Усред безумног доказивања ко је јачи, а ко луђи, Да својим цветовима прослави живот, У пркос онима што презреше и свој и туђи. И на тој трешњи беше један пупољак бели, Пун веселих питања, жељан живота и љубави. Насилник што због “вишег циља” у тихи воћњак провали, Одломи га, каже случајно, и поред дрвета остави. Овог пролећа имала би осамнаест лета, Бирајући матурску хаљину најлепших латица  журила да своје изборе кује, Јаблани би чежњиво гледали како млада цвета, А она радовала животу правећи се да то не примећује! Колатерална штета кажу кад се ради о туђој деци, Далеко од очију далеко од срца, па жмуре лоши, Да не полуде од погледа своје деце, Када се са посла врате кући, и затекну их на ноши. Помози цвете да земља за ново цвеће буде боља, Освета твоја нек опроштај буде; Да се поново у пролеће добротом твојом забеле поља,  Да лепота твоја пробуди Човека у човеку,  и у људима Људе.