Dugo mi nije bilo jasno kako se jedna pesma zarila u moje pamćenje toliko intenzivno. Nikad je nisam imao snimljenu. Nikad nisam čuo nijednu drugu pesmu te grupe. Nikad nisam slušao sličnu muziku. Ne znam ni šta reči znače. Ali opet, i kada je danas čujem posle trideset godina, obuzme me neopisivo lep, smiren i dubok osećaj spokojstva.
Radi se o pesmi Take on me, grupe A-ha. Sama grupa je neka šminkerica, daleko od onoga što sam tada i kasnije u životu slušao, poput Flojda, Kičme i Azre. Nedavno sam odgledao spot i tokom gledanja pokušavao da provalim šta me je toliko dotaklo u pesmi. Džaba! U samoj pesmi ništa.
Ranih osamdesetih kad se ta pesma vrtela na radiju, ja sam se amaterski bavio elektronikom. Danima sam pokušavao da pouzdanim metodama štapa i kanapa napravim neke manje uređaje. Na meniju sam imao radio prijemnik, migavac za auto, razne pištalice i sirene, a kasnije gitarsko pojačalo, elektronsko paljenje za auto i jednostavnije video igre.
Bavljenje elektronikom tih godina ni malo nije bilo komforno. Nije bilo DHLa, Amazona, DigiKey-a, free samplova. Nije bilo PostExpressa ni mobilnih. Čak, nije bilo ni računara ni interneta. Ovo poslednje je i meni teško da prizovem u sećanje. Šeme su se nalazile u knigama umesto na netu, i precrtavale na milimetarskom papiru umesto u eCad alatima kao danas. Komponente su se mogle naći jedino u Radio klubu koji je tada bio u Timočkoj 18 u Beogradu, što je za nas koji nismo odrastali u Beogradu predstavljao dodatnu teškoću.
Pretpostavljam da je kućna atmosfera svih mladih zaluđenika za elektroniku slična: kada trajno ubrljana ferihloridom, pa dodatno isflekana sonom kiselinom i hidrogenom, tragovi lemilice pištoljke svud po stolu, keva besna zbog kalajem upropašćenog tepiha, a po zidovima masne fleke i okačeni neuspeli eksperimenti.
Tog sunčanog dana (a uvek je sunčano kada se ovakve stvari događaju) osamdeset četvrte ili pete, po ko zna koji put sam pokušavao da napravim AM radio prijemnik sa dva tranzistora. Moje remek delo je više podsećalo na Pikasovu Gerniku nego na električni uređaj, ali to je verovatno bilo tako zbog moje naklonosti ka umetnosti.
Prijemni deo je bilo oscilatorno kolo sa feritnim jezgom, a dva AC550 germanijumska tranzistora za detekciju, demodulaciju i pojačanje signala. Biranje stanica predviđeno pomeranjem komada gvožđa kroz namotaje bakarne žice. Ali, danima nikakav zvuk da izađe iz zvučnika isčupanog iz nekog drugog ozbiljnijeg radija. Uporno sam prevezivao kolo iznova u nadi da će baš ova kombinacija elemenata biti prava, ali ništa. I kao što to obično biva u ovakvim pričama, kada je sumnja već počinjala da navlači oblake na moj entuzijzam, dogodilo se čudo!
ALELUJA! Moju sobu je ispunio predvan krčeće škripeći zvuk stanice radio Beograda i na njoj poznata pesma! Zvuk je bio daleko od HiFi kvaliteta, daleko od bilo kog kvaliteta, ali meni nije smetalo. Uživao sam! U ekstazi sam gutao svaku notu i svaki stih. Taj trenutak nije mogao trajati više od par minuta, ali meni se sada čini da sam pesmu slušao danima.
Posle ovog energetskog impulsa dugo sam bio na nebu svog samopouzdanja i to pamtim kao jedne od svojih svojih najdražih dečijih trenutaka. Danima nisam morao ni da jedem ni da spavam, nije mi bilo bitno u čemu sam izašao na ulicu ni šta drugi misle o meni. Jedino mi je bila bitna činjenica da sam nešto stvorio.
Pa makar to bio običan radio sa kojeg se čuje: Take on me!
Нема коментара:
Постави коментар