Razmišljanja jednog običnog srpskog orla

Još malo, pa će taj dan. Uh, baš sam se usr'o.

Na sreću samo figurativno, ne bih preživeo da drugi vide moj strah. Ipak nama orlovima to ne stoji. Mada kad gledam druge.... 

U ponedeljak naši skaču prvi put. Već su im krila porasla dovoljno i perje im je jako, proverio sam. Pa dobro, hranili smo ih samo kvalitetnom ribom, dok smo Milka i ja žvakali miševe i veverice. Znam da im je sad vreme, ali opet se plašim.

Prošlog proleća tako Miletov mali skočio, malo se više kurčio hteo da otvori krila u poslednjih par metara i zajebo se. I zajebo sve oko sebe, eno ga Mile još uvek leti ko svraka. A godinu dana prošlo. Krv je to.

Znam da im je sad vreme. I znam da je 300 metara prava visina. I znam da je tako najbolje za njih. I znam da ako ne skoče sad ima da završe ko oni Dragoljubovi što perje polako kreće da im opada, a još uvek se guraju sa Dragoljubom i Ljubinkom u gnezdu. I znam da samo jedan od sto orlova ne otvori krila na vreme, ko Miletov mali. I znam da ne postoji drugi način da oni odrastu i postanu svoji orlovi. Sve ja znam, ali džaba. Strah me je.

Sećam se kako su se moji bili usrali pred moj prvi skok. A ja ni brige ni pameti. Jedino mi bilo važno da me vidi što više njih. I lepo sam skočio, dobio najbolje ocene. Tu me je i Milka prvi put videla. Od tada smo zajedno. Al opet...

Ovih dana stariji me pita da mu pokažem hvatanje kandžama u brišućem letu. Ja mu pokažem, a on kaže: "bravo tata, hoću i ja jednog dana tako". Ja kažem "hoćeš naravno", a u meni se sve okreće. Samo da preživim prvi skok, posle će biti lakše.

Milka mi kaže da preterujem, da će sve biti u redu, priča mi kakav sam ja bio kad me gledala prvi put. Kaže da su ovi naši svi na mene. Kaže da uopšte ne brine. Laže bre, gde može da ne brine, to ona samo da bi mene smirila. Ko da ja ne vidim kako se spremi za skok kad ovi naši vežbaju krila na ivici gnezda. 

Uh, ne mogu više ni da mislim o tome. Samo da prođe što pre taj dan, ima celo selo da častim ribom. 

Ako ne umrem od straha. I ako se ne userem. 

Iskreno, ne znam šta bi mi od ta dva teže palo.