Priča o odrastanju, učenju i prilikama, zasnovana na istinitim događajima
Predugo je to trajalo da bi iko nomalan mogao da izdrži. A on je trpeo i izdržavao.
Nisu pomagali razgovori sa učiteljicom, psihologom, roditeljima, školskim policajcem, direktorom. Posle godinu dana su promenili školu, ali su se maltertirnja nastavila. Ponekad bi kući došao bez patika, ponekad bez pantalona. Više puta se upiškio od batina. Kada prođe samo sa modricama to je bio dobar dan.
Čopor, ko i svaki te vrste imao je vođu, a vođa, ko i svaki te vrste, imao je svoje strahove i taj nedostatak lečio surovošću prema drugima.
Tata je dugo razmišljao šta da radi. Davno je prestao da se uzda u mehanizme sistema. Sa roditeljima nasilnika se nije moglo razgovarati, bar ne jezikom kojim je on govorio.
Više puta mu je došlo da "uzme stvar u svoje ruke", ali je znao da bi time problem načinio još većim. Znao je da nasilje rađa nasilje, ali je znao i da se problem rešava tamo gde je nastao. I još da problem ne može da reši niko drugi sem onoga čiji je problem. Od svega toga je imao konfuziju u glavi.
A onda su jednog dana rešenje ponudili sami nasilnici.
Više puta, batinanje se dogodilo u dvorištu njihove porodične kuće, pa su nasilnici bili prestali da gledaju da li je iko prisutan pre nego što nagrnu.
Toga dana sin je bežeći od rulje utrčao kroz kapiju, a odmah za njim i vođa. Ostali su trčali desetak metara za njima. Sasvim dovoljno da tata, koga obojica nisu videli jer je sagnut tu pored radio nešto oko kola, ustane i zatvori kapiju. Svi su bili zatečeni: ostali koji su dotrčali do kapije, vođa, sin i par zastalih prolaznka. Kao da je vreme stalo, gledali su u tatu čekajući šta će da se dogodi.
Tata je znao da ne sme predugo ostati na sceni. Čvrsto je rukom stegao kapiju i rekao:
- Fer borba jedan na jedan!
Vođa je bio višlji, jači i svakodnevnim "treninzima" neuporedivo spremniji za tuču. Sudeći prema tim materjalnim merilima jednačine bio je viđen za pobednika. Ali potomci Cerskih ratnika znaju da se u toj jednačini kriju i druge varijable.
Kontranapad je bio munjevit.
Vođa, iako vidno jači, sada nije imao komfor čopora na koji je bio navikao. Za protivnika je imao dečaka osicu koji je tri godine trpeo torturu i sada pokušavao da sve naplati za tri minuta.
Nepripremljen za ovakav sled događaja, brzo je pao na zemlju. Njegovi sledbenici, takođe zatečeni, stajali su poluotvrenih usta i nisu ni pokušali da mu pomognu. Nije bilo potrebe da tata onako čvrsto steže kapiju.
Kada je glava nemoćnog silnika počela ritmično da udara u krvlju poprskan beton, tata je opet osetio da treba da stupi na scenu.
- Sine. Dosta je bilo.
Osvetnik je odmah poslušao i sam znajući da se borba već završila. Tata je otvorio kapiju i glavom dao znak pripitomljenom čoporu da iznese svoga vođu.
Toga dana batinanje je prestalo.
Posle nekoliko dana pojedini članovi ove bande su počeli da se javljaju dečaku kada bi ga sreli na ulici. Prvo je mislio da je to provokacija. Onda su i ostali počeli da mu se javljaju, a na kraju i sam vođa. Kasnije bi čak njih dvojica tu i tamo razmenili par reči kada se sretnu u gradu.
Dečak je onoga dana naučio bitne lekcije o poštovanju i samopoštovanju. Neke stvari u životu dobiješ besplatno, a neke moraš da zaslužiš.
Nije mnogo prošlo kada su se neki članovi bande počeli odvajati i ponašati čudno u očima okoline. Prestali su da se bave maltretiranjem drugih i počeli da idu u školu. Direktor škole je to iskoristio da pokaže ko je glavni, pa je jednog od njih isterao iz škole za primer. Pošto svakako nije voleo učenje taj je počeo da pomaže na obližnjoj građevini.
Dok je dečak jednom prolazio pored građevine na kojoj je video poznato lice, sada znojavo i prašnjavo, a oku dosta prijatnije nego ranije, razumeo je da su životi svih ljudi povezani na neki nedokučiv način, ali i da je tata bio u pravu što se tiče samostalnosti. Svoje granice moraš postaviti i čuvati sam. Svoje probleme moraš rešavati sam. Drugi mogu da pomognu oko problema i granica, ali ne i da rade umesto tebe.
Poslednje zaključak vezan za ove događaje, došao je dosta kasnije, i od dečaka napravio odraslog čoveka.
Nije mogao da odredi ko je bio zaslužniji za taj zaključak: onaj događaj pored kapije, tata ili Dostojevski koga je upoznao u srednjoj školi. Banda se već bila raspala, a par bivših članova bande postali uzorni mladi ljudi, i pored zamki ulice i očeva alkoholičara.
Šetajući se jednog sunčanog dana sa devojkom na Štrandu, susreo je jednog od njih. Ovaj se igrao sa svojim dvogodišnjim detetom. Razmenili su poglede pune poverenja, ne jednih u druge, već u život koji im je na čudesan način ukrstio puteve.
Ne postoje dobri i loši ljudi, postoje izgubljeni i nađeni.
A Život svakom pruži priliku da se nađe, kao i ljude koji će mu pomoći u tome.
Predugo je to trajalo da bi iko nomalan mogao da izdrži. A on je trpeo i izdržavao.
Nisu pomagali razgovori sa učiteljicom, psihologom, roditeljima, školskim policajcem, direktorom. Posle godinu dana su promenili školu, ali su se maltertirnja nastavila. Ponekad bi kući došao bez patika, ponekad bez pantalona. Više puta se upiškio od batina. Kada prođe samo sa modricama to je bio dobar dan.
Čopor, ko i svaki te vrste imao je vođu, a vođa, ko i svaki te vrste, imao je svoje strahove i taj nedostatak lečio surovošću prema drugima.
Tata je dugo razmišljao šta da radi. Davno je prestao da se uzda u mehanizme sistema. Sa roditeljima nasilnika se nije moglo razgovarati, bar ne jezikom kojim je on govorio.
Više puta mu je došlo da "uzme stvar u svoje ruke", ali je znao da bi time problem načinio još većim. Znao je da nasilje rađa nasilje, ali je znao i da se problem rešava tamo gde je nastao. I još da problem ne može da reši niko drugi sem onoga čiji je problem. Od svega toga je imao konfuziju u glavi.
A onda su jednog dana rešenje ponudili sami nasilnici.
Više puta, batinanje se dogodilo u dvorištu njihove porodične kuće, pa su nasilnici bili prestali da gledaju da li je iko prisutan pre nego što nagrnu.
Toga dana sin je bežeći od rulje utrčao kroz kapiju, a odmah za njim i vođa. Ostali su trčali desetak metara za njima. Sasvim dovoljno da tata, koga obojica nisu videli jer je sagnut tu pored radio nešto oko kola, ustane i zatvori kapiju. Svi su bili zatečeni: ostali koji su dotrčali do kapije, vođa, sin i par zastalih prolaznka. Kao da je vreme stalo, gledali su u tatu čekajući šta će da se dogodi.
Tata je znao da ne sme predugo ostati na sceni. Čvrsto je rukom stegao kapiju i rekao:
- Fer borba jedan na jedan!
Vođa je bio višlji, jači i svakodnevnim "treninzima" neuporedivo spremniji za tuču. Sudeći prema tim materjalnim merilima jednačine bio je viđen za pobednika. Ali potomci Cerskih ratnika znaju da se u toj jednačini kriju i druge varijable.
Kontranapad je bio munjevit.
Vođa, iako vidno jači, sada nije imao komfor čopora na koji je bio navikao. Za protivnika je imao dečaka osicu koji je tri godine trpeo torturu i sada pokušavao da sve naplati za tri minuta.
Nepripremljen za ovakav sled događaja, brzo je pao na zemlju. Njegovi sledbenici, takođe zatečeni, stajali su poluotvrenih usta i nisu ni pokušali da mu pomognu. Nije bilo potrebe da tata onako čvrsto steže kapiju.
Kada je glava nemoćnog silnika počela ritmično da udara u krvlju poprskan beton, tata je opet osetio da treba da stupi na scenu.
- Sine. Dosta je bilo.
Osvetnik je odmah poslušao i sam znajući da se borba već završila. Tata je otvorio kapiju i glavom dao znak pripitomljenom čoporu da iznese svoga vođu.
Toga dana batinanje je prestalo.
Posle nekoliko dana pojedini članovi ove bande su počeli da se javljaju dečaku kada bi ga sreli na ulici. Prvo je mislio da je to provokacija. Onda su i ostali počeli da mu se javljaju, a na kraju i sam vođa. Kasnije bi čak njih dvojica tu i tamo razmenili par reči kada se sretnu u gradu.
Dečak je onoga dana naučio bitne lekcije o poštovanju i samopoštovanju. Neke stvari u životu dobiješ besplatno, a neke moraš da zaslužiš.
Nije mnogo prošlo kada su se neki članovi bande počeli odvajati i ponašati čudno u očima okoline. Prestali su da se bave maltretiranjem drugih i počeli da idu u školu. Direktor škole je to iskoristio da pokaže ko je glavni, pa je jednog od njih isterao iz škole za primer. Pošto svakako nije voleo učenje taj je počeo da pomaže na obližnjoj građevini.
Dok je dečak jednom prolazio pored građevine na kojoj je video poznato lice, sada znojavo i prašnjavo, a oku dosta prijatnije nego ranije, razumeo je da su životi svih ljudi povezani na neki nedokučiv način, ali i da je tata bio u pravu što se tiče samostalnosti. Svoje granice moraš postaviti i čuvati sam. Svoje probleme moraš rešavati sam. Drugi mogu da pomognu oko problema i granica, ali ne i da rade umesto tebe.
Poslednje zaključak vezan za ove događaje, došao je dosta kasnije, i od dečaka napravio odraslog čoveka.
Nije mogao da odredi ko je bio zaslužniji za taj zaključak: onaj događaj pored kapije, tata ili Dostojevski koga je upoznao u srednjoj školi. Banda se već bila raspala, a par bivših članova bande postali uzorni mladi ljudi, i pored zamki ulice i očeva alkoholičara.
Šetajući se jednog sunčanog dana sa devojkom na Štrandu, susreo je jednog od njih. Ovaj se igrao sa svojim dvogodišnjim detetom. Razmenili su poglede pune poverenja, ne jednih u druge, već u život koji im je na čudesan način ukrstio puteve.
Ne postoje dobri i loši ljudi, postoje izgubljeni i nađeni.
A Život svakom pruži priliku da se nađe, kao i ljude koji će mu pomoći u tome.
Brate... Kakva prica :)
ОдговориИзбришиBrate... istinita :)
Избриши