Neki dan upade Mile u ofis (tako zovemo baraku gde pijemo kafu), i onako znojav viknu: Daj brate da primimo nekog, polipsasmo ki graorčići na omorinu! Sedi brate, popij kafu, a ima i uz kafu, namigujem mu ja, zna da nismo popili onu što Aca dono kad se vraćao iz Vinče. Jesi normalan bre, imamo još 700 gajbica jabuka da utovarimo! Znam brate da ima, al kamion kreće sutra uveče, utovarićemo.
Mile odmahuje rukom i ode svojim gajbicama. Nervira ga što smo mi seli da odmorimo. On je od onih što voli da zapne ko vo i da završi pre roka, a onda se oleši od rakije pa ga nema dva dana. Kad dođe posle dva dana ko da je bio u Vrnjačkoj Banji. Prosto se čovek odresetuje, što kaže moj mali.
Mada, baš smo opterećeni u poslednje vreme. Sve nešto hitno, za odma, za juče, Saško i ja prihvatamo jer ko zna dal će da bude sutra, a klijent kad ga jednom vratiš ode kod oni' prekoputa i posle se ne vraća.
Rešimo mi tako da primimo još jednog, da malo podelimo poso, a i da odobrovoljimo Mileta. Ajd ko zna nekog poštenog da mu treba poso? Ne zna niko, ono što je vredelo već negde radi, a ono drugo po vazdan gleda ove zamlate u rijaliti i drogira se. Moraćemo reko' da damo oglas u novine. Nemojte da ste seljačine, kaže moj mali iz prikrajka dok čuka u onu spravu, dajte oglas u internet, sad se to tako radi.
Damo mi oglas, i krene poselo...
Jave se trojica.
Prvog pozovemo na razgovor odma. On fin, uglađen, prekrstio noge ki glumac i sve mu onako jedna veđa viša kad sluša šta ja pričam. A ja se raspričao o firmi, te smo ovaki, te onaki, te imamo ove klijente, te one, sve tako kako mi moj mali reko da treba. On se razume u ti kompjuteri i sve zna kako se radi taj ej čar. I reko mi da na kraju pitam onako nonšarlantno: šta je vaša najbolja osobina?
Ovaj ko iz topa: Ja sam perfekcionista!
Šta reče? Kaže, perfekcionista. Ja razmišljam da nije nešto od onih što ne smeš da im kažeš ništa jer se odma ljute. Ili od onih što ti ti prete ako jedeš meso i hleb zajedno. Deder, objasni ti to meni malo.
On kaže: Ja sam izuzetno pedantan u poslu. Ja kad bih uzeo da poređam ove vaše gajbice ja bih to radio tako prеcizno, da bi ste vi pali na dupe. Ne ko ovaj aljkavi ovde, pokazuje na Mileta dok ovaj radi, vidi kako mu se ono nakrivilo (jes mu jedna gajbica viri iz reda malo, ali daleko od toga da će da se sruši). A on diže prst onako važno i kaže: ili odradi posao najbolje što možeš, ili ga nemoj raditi uopšte!
Kako reče "najbolje što možeš" meni pade mrak na oči. Setim se Pere koji je isto to pričao. Dok mi istovarimo po dva kamiona on ne istovari ni trećinu i samo nešto cvrcka i picka one redove gajbica. Pa se odmakne da gleda red sa strane ko da zida kuću. Jesi bre normalan, viko mu ja često, neće gazda odatle da jede, šta ga picaniš tako! A on kaže: baš me briga šta gazda kaže, bitno je da sam ja zadovoljan. A onda uzme nama da sere kako su naše gomile ukrivo o kako to ništa ne valja, i kako bi dobili otkaz da smo u Švabiji i tako to. Ajd što slabo radi, no što nama smeta. Jedva smo ga se rešili, daleko mu lepa kuća, a evo sad treba da primim opet takvog!
Alo bre momak, jesi ti čitao oglas iz interneta, što ga moj mali metnuo, ne pravimo mi raketu za Mars pa da mora da bude sve u vinklu, mi bre samo slažemo gajbice. Nego aj ti lepo tamo prekoputa kod oni', čuo sam da njima baš taki ko ti trebaju.
Uh, kud me na Peru podseti, ceo dan mi propade. Aj' dobro, da pričam dalje.
Sutradan nam na razgovor dođe drugi. Prijatan čovek, don'o neku kesu punu kafe, ratluka i koječega. Ja opet 'nako ko što me mali naučio, i na kraju pitam za tu osobinu, a ovaj kaže: Ne razumem? Kako bre ne razumeš, šta je tebi najbitnije, što bi baš tebe trebali da primimo? Pa ne morate baš mene, sigurno ima dosta boljih... ali kad već pitate, meni je najbitnije da svi budu zadovoljni, e onda sam i ja zadovoljan.
Lepo, konačno normalan čovek, pomislih. Al' ne da mi đavo mira, pa ga pitam dalje: A kako bi ti napravio da svi budu zadovoljni? Šta ako je neko nervozan, ako ga je žena iznervirala, ako se posvađao sa komšijom? E, ozari se ovaj, onda bih se ja potrudio da takvoga saslušam, da ga posavetujem, pa mu onda skuvam kaficu, pa opet red razgovora.... A poso bre, prekidem ga ja jer već mi ovo smrdi, ko će gajbice da nosi ako se vas dvojica po vas dan savetujete? A on, ko uvređen kaže: Pa molim vas, pa bitnije je valjda duševno zdravlje od nekakvih šugavih gajbica.
Ma čije gajbice šugave, opet mi mrak na oči te skočim ja sa stolice, a ovaj na vrata. Mi svi bre ovde živimo od tih gajbica, namirujemo račune, ranimo decu i plaćamo im internet, a ti ćeš meni šugave... nisam mogao ceo dan da se smirim, još me više uznemirio nego onaj od juče.
Razmišljam ja šta ću sa ovim trećim što se javio, pa se setim. Pozovem mog malog, ionako je to bila njegova ideja, nek on obavi taj razgovor. On srećan ko kuče.
Dođe treći, sednu njih dvojica, a ja sa strane načuljio uši i k'o popunjavam neke račune.
Moj mali sav važan, turio pred sebe onu spravu pa kako ovaj priča, a on sve nešto kucka s'obe ruke odjednom. Ispravio se i gleda ovog u oči, ozbiljan ko učitelj. A ovaj seo, što kažu ko u kafani, nije se ni očešljao, a na njemu neko poskupo al' iznošeno odelo. Samo se cipele sijaju, mož' da se ogledneš u nji'.
Na kraju ga moj mali puta ono isto, a ovaj kaže: Imam mnogo dobrih osobina, ali najvažnije je to što sam vizionar! Šta reče, fisnu me nešto preko stomaka, okrenuh se al' se ne umešah. Moj mali nastavi: Objanite nam šta to konkretno znači. To znači mladiću, uspravi se ovaj u stolici po prvi put, da ja kad sad gledam, za dve godine ovde vidim regionalno distributivno čvorište voća i povrća za celi Balkan, a sve vas kao direktore koji voze mercedese!
E tu sam već morao da se umešam. Čekaj bre prijatelju, a ko će da radi ako mi samo direktorujemo i vozimo mercedese? On kaže, za to ne trebate vi da brinete, to ću sve ja da organizujem kao glavni menadžer. Ma kakav bre crni menadžer, jesu tebi vrane mozak popile! Mi nismo raspisali konkurs za menadžera, nego za nosača gajbica!
On ustade, reče nešto kako smo primitivni i kako se ne razumemo u biznis, i kako ne umamo da gledamo ispred sebe, i kako ćemo tako da tavorimo još dvesta godina, i štošta je još pričao, ali ga nisam slušao. Nije mi više bio interesantan ni on ni konkurs. Na kraju je sam izaš'o, nismo ga ni pogledom ispratili.
A ja sam, hvala mu, konačno naš'o ono što sam tražio.
Mali, reko', pusti tu spravu, evo ti rukavice, u onom limenom ormaru ti je moj stari kombinezon i cipele. Presvuci se i dođi da ti tata objasni šta treba da radiš...
Mile odmahuje rukom i ode svojim gajbicama. Nervira ga što smo mi seli da odmorimo. On je od onih što voli da zapne ko vo i da završi pre roka, a onda se oleši od rakije pa ga nema dva dana. Kad dođe posle dva dana ko da je bio u Vrnjačkoj Banji. Prosto se čovek odresetuje, što kaže moj mali.
Mada, baš smo opterećeni u poslednje vreme. Sve nešto hitno, za odma, za juče, Saško i ja prihvatamo jer ko zna dal će da bude sutra, a klijent kad ga jednom vratiš ode kod oni' prekoputa i posle se ne vraća.
Rešimo mi tako da primimo još jednog, da malo podelimo poso, a i da odobrovoljimo Mileta. Ajd ko zna nekog poštenog da mu treba poso? Ne zna niko, ono što je vredelo već negde radi, a ono drugo po vazdan gleda ove zamlate u rijaliti i drogira se. Moraćemo reko' da damo oglas u novine. Nemojte da ste seljačine, kaže moj mali iz prikrajka dok čuka u onu spravu, dajte oglas u internet, sad se to tako radi.
Damo mi oglas, i krene poselo...
Jave se trojica.
Prvog pozovemo na razgovor odma. On fin, uglađen, prekrstio noge ki glumac i sve mu onako jedna veđa viša kad sluša šta ja pričam. A ja se raspričao o firmi, te smo ovaki, te onaki, te imamo ove klijente, te one, sve tako kako mi moj mali reko da treba. On se razume u ti kompjuteri i sve zna kako se radi taj ej čar. I reko mi da na kraju pitam onako nonšarlantno: šta je vaša najbolja osobina?
Ovaj ko iz topa: Ja sam perfekcionista!
Šta reče? Kaže, perfekcionista. Ja razmišljam da nije nešto od onih što ne smeš da im kažeš ništa jer se odma ljute. Ili od onih što ti ti prete ako jedeš meso i hleb zajedno. Deder, objasni ti to meni malo.
On kaže: Ja sam izuzetno pedantan u poslu. Ja kad bih uzeo da poređam ove vaše gajbice ja bih to radio tako prеcizno, da bi ste vi pali na dupe. Ne ko ovaj aljkavi ovde, pokazuje na Mileta dok ovaj radi, vidi kako mu se ono nakrivilo (jes mu jedna gajbica viri iz reda malo, ali daleko od toga da će da se sruši). A on diže prst onako važno i kaže: ili odradi posao najbolje što možeš, ili ga nemoj raditi uopšte!
Kako reče "najbolje što možeš" meni pade mrak na oči. Setim se Pere koji je isto to pričao. Dok mi istovarimo po dva kamiona on ne istovari ni trećinu i samo nešto cvrcka i picka one redove gajbica. Pa se odmakne da gleda red sa strane ko da zida kuću. Jesi bre normalan, viko mu ja često, neće gazda odatle da jede, šta ga picaniš tako! A on kaže: baš me briga šta gazda kaže, bitno je da sam ja zadovoljan. A onda uzme nama da sere kako su naše gomile ukrivo o kako to ništa ne valja, i kako bi dobili otkaz da smo u Švabiji i tako to. Ajd što slabo radi, no što nama smeta. Jedva smo ga se rešili, daleko mu lepa kuća, a evo sad treba da primim opet takvog!
Alo bre momak, jesi ti čitao oglas iz interneta, što ga moj mali metnuo, ne pravimo mi raketu za Mars pa da mora da bude sve u vinklu, mi bre samo slažemo gajbice. Nego aj ti lepo tamo prekoputa kod oni', čuo sam da njima baš taki ko ti trebaju.
Uh, kud me na Peru podseti, ceo dan mi propade. Aj' dobro, da pričam dalje.
Sutradan nam na razgovor dođe drugi. Prijatan čovek, don'o neku kesu punu kafe, ratluka i koječega. Ja opet 'nako ko što me mali naučio, i na kraju pitam za tu osobinu, a ovaj kaže: Ne razumem? Kako bre ne razumeš, šta je tebi najbitnije, što bi baš tebe trebali da primimo? Pa ne morate baš mene, sigurno ima dosta boljih... ali kad već pitate, meni je najbitnije da svi budu zadovoljni, e onda sam i ja zadovoljan.
Lepo, konačno normalan čovek, pomislih. Al' ne da mi đavo mira, pa ga pitam dalje: A kako bi ti napravio da svi budu zadovoljni? Šta ako je neko nervozan, ako ga je žena iznervirala, ako se posvađao sa komšijom? E, ozari se ovaj, onda bih se ja potrudio da takvoga saslušam, da ga posavetujem, pa mu onda skuvam kaficu, pa opet red razgovora.... A poso bre, prekidem ga ja jer već mi ovo smrdi, ko će gajbice da nosi ako se vas dvojica po vas dan savetujete? A on, ko uvređen kaže: Pa molim vas, pa bitnije je valjda duševno zdravlje od nekakvih šugavih gajbica.
Ma čije gajbice šugave, opet mi mrak na oči te skočim ja sa stolice, a ovaj na vrata. Mi svi bre ovde živimo od tih gajbica, namirujemo račune, ranimo decu i plaćamo im internet, a ti ćeš meni šugave... nisam mogao ceo dan da se smirim, još me više uznemirio nego onaj od juče.
Razmišljam ja šta ću sa ovim trećim što se javio, pa se setim. Pozovem mog malog, ionako je to bila njegova ideja, nek on obavi taj razgovor. On srećan ko kuče.
Dođe treći, sednu njih dvojica, a ja sa strane načuljio uši i k'o popunjavam neke račune.
Moj mali sav važan, turio pred sebe onu spravu pa kako ovaj priča, a on sve nešto kucka s'obe ruke odjednom. Ispravio se i gleda ovog u oči, ozbiljan ko učitelj. A ovaj seo, što kažu ko u kafani, nije se ni očešljao, a na njemu neko poskupo al' iznošeno odelo. Samo se cipele sijaju, mož' da se ogledneš u nji'.
Na kraju ga moj mali puta ono isto, a ovaj kaže: Imam mnogo dobrih osobina, ali najvažnije je to što sam vizionar! Šta reče, fisnu me nešto preko stomaka, okrenuh se al' se ne umešah. Moj mali nastavi: Objanite nam šta to konkretno znači. To znači mladiću, uspravi se ovaj u stolici po prvi put, da ja kad sad gledam, za dve godine ovde vidim regionalno distributivno čvorište voća i povrća za celi Balkan, a sve vas kao direktore koji voze mercedese!
E tu sam već morao da se umešam. Čekaj bre prijatelju, a ko će da radi ako mi samo direktorujemo i vozimo mercedese? On kaže, za to ne trebate vi da brinete, to ću sve ja da organizujem kao glavni menadžer. Ma kakav bre crni menadžer, jesu tebi vrane mozak popile! Mi nismo raspisali konkurs za menadžera, nego za nosača gajbica!
On ustade, reče nešto kako smo primitivni i kako se ne razumemo u biznis, i kako ne umamo da gledamo ispred sebe, i kako ćemo tako da tavorimo još dvesta godina, i štošta je još pričao, ali ga nisam slušao. Nije mi više bio interesantan ni on ni konkurs. Na kraju je sam izaš'o, nismo ga ni pogledom ispratili.
A ja sam, hvala mu, konačno naš'o ono što sam tražio.
Mali, reko', pusti tu spravu, evo ti rukavice, u onom limenom ormaru ti je moj stari kombinezon i cipele. Presvuci se i dođi da ti tata objasni šta treba da radiš...
Нема коментара:
Постави коментар