Творза

Ухвате те, не знаш зашто, стрпају у ћузу,
Навуку ти униформу или блузу,
Стално тестирају и пребројавају,
Седиш у потиљак, испирају ти мозак.

Мало се опиреш, ниси то заслужио,
Као тигрић у кавезу бесно на све режиш,
Искусни кажу полако биће све у реду,
Проћи ће те, само још мало да одлежиш.

Они старији ти лупају клемпе,
Јебига трпиш није што волиш,
Мада кап понекад прелије чашу,
Па неког за заслуге свих избодеш.

Онда се на тебе окоме праведни чувари,
Налупају те јако, одрежу ти казну,
Ко да ниси довољно кажњен,
Самим тим што си ту.

Са чуварима и пајтосима, неко има среће, а неко не,
Па неко прође ко у бањи, а неком се отегне,
са продужецима и пеналима, све на ред,
и са црвеним картоном изађе раније,
(Ко ономад Алекса) ногама напред.

Па опет провере и контроле,
Тестови, испитивања, пребројавања,
То важи за све осим за дилера,
Који вредно ради свој посо и не боји се срања.

И тако ти прође двадесет година,
Успут и неки занат изучиш,
Да можеш сутра да имаш за пању,
А да не дрхтиш сваки пут кад сирењу чујеш.

И после свега, кад те пусте на улицу,
Мозак ти је тако испран,
Да се ко куче радујеш кад добијеш позив,
Да се окупите ти и твоји пајтоси за који дан.

Па се обрадујеш разредној, изљубиш са директором,
Па би о некадашњим догодовштинама до јутра срао...
Просто би онај мали тигар, какав си био,
Пљунуо тебе дебелог моржа, какав си постао.

После тог срања вратиш се кући,
Сам видиш да си смрад, не треба ти бољи доказ,
У мемљива четири зида, чекаш следећу годишњицу матуре,
И завидиш Алекси који је имао муда и образ.

Голубија песма

Због тебе голубице шопинг заволех
И дуге шетње по моловима,
И на мрежи пратим шта пишу
Ликови које сматрам воловима.

Кад видим с неким другом да причаш
Ја све остављам и одмах дотрчим,
Вук Мандушић ми није раван
Када му се у лице унесем и љубазно намрчим.

Због тебе користим и друштвене мреже
И ту сам "пријатељ" с гомилом кретена,
Све што тебе занима читам
Шта кажу Зораннах, Стоја и Лепа Брена.

Пратим искомплексиране мангупе због тебе
на инстаграму, и бубуљичаве клинке,
Како селфијима просе за за парче пажње
Скривајући се испод дебелих слојева манира и шминке.

И мрско ми све то, морам да признам
то радим само да будем сигуран,
Да ти голубице не приђе неки шљам
И не узнемири нежни голубији сан.

А тебе баш као да је брига за све
Посматраш све са висине шестог спрата,
Док ја гледам у твојих тринаест у чуду;
И питам се како је то ужасно, а опет дивно, бити тата.

Lečenje Milutinom

Još samo da završim ovu proceduru, pa mogu da odmorim. Poslednjih nedelju dana spavam po četiri sata dnevno i osećam se iscrpljeno. Živci su mi kao strune. Samo još ovo i na konju sam.

U tom trenutku moje duševne napetosti, jedan krik mi sledi krv u žilama:

- TATAAAAAAAAAAAAAA!

Unezveren se okrenem i skočim, ne znajući ni gde ni šta, očekujući da vidim nekog bez ruke ili pola lica, ili da je neko ispao kroz prozor.

Umesto toga, Milutin mi pritrči zadihan, krajnje ozbiljnog lica.

- Tata, moraš da mi odgovoriš. Da li je jača pirana ili hijena?

Pauza od par minuta da shvatim šta se dešava. Pirana? Hijena? Levo oko opet samo od sebe žmirka. Niko nije mrtav, pao kroz prozor ili ostao bez ruke. Diši, diši polako, još diši. Dobro je. Ramena mogu da se opuste. Želudac može da smekša. Obrve da se spuste. Kosa, ovo malo što je ostalo, takođe.

- Sine, ljubim te u tih tvojih šest godinica, jel možeš sledeći put da mi pošalješ email, vidiš kako se tata potrese kad se radi o tako fundamentalnim temama.

- A?

- Samo kažem da treba malo tiše da pričaš kad tata radi.

- A dobro. Hoću tata.

Ja nastavljam da radim, pokušavam da pohvatam konce koje sam ispustio tokom ovog desantnog napada. Ne ide mi u glavu kako sam hteo ovo da povežem. Mora da sam imao neku ideju koje sad ne mogu da se setim, a možda sam bio nešto prevideo ranije.

Milutin uporno stoji pored mene. Odlučim se da vidim šta hoće, računam tako će brže da ode.

- Šta si me ono pitao sine?

- Ko je jači, hijena ili pirana?

- Ne znam.

- Kako ne znaš, pa ti sve znaš! nasmeja se iskreno desnim obrazom.

- Izvini Milutine, zaboravio sam bio koliko imaš godina. Naravno da sve znam. Evo, jača je hijena.

- A što hiijena?

- Zato što ona ima dvadeset kila, a pirana je malecka. A osim toga, pitanje nije na mestu, jer hijena živi na zemlji a pirana pod vodom.

- A šta ako se sretnu negde?

- Pa otkud znam šta!!! Eto, u tom slučaju doći će Drakula-Frankenštajn-Hulk-Bata-Živojinović-Van-Dam i pošešće oboje!!!

Mita stoji pored mene i gleda me u oči nezadovoljan.

- Izvini sine, spuštam ja loptu i češkam nos, jel mogu samo da završim ovo što radim pa ćemo da nastavimo o tim ozbiljnim temama.

- Dobro tata, reče veselo i nastavi da stoji pored mene.

Konci. konci, gde su mi konci. Sad su bili tu. Okrećem se oko sebe, svi delovi su tu, ali nekako nepovezani. Nije mi ovo malopre ovako izledalo. Prođe jedno pet minuta u tom traženju. Milutin uporno stoji.

Dobro, mislim se, da vidimo koliko ćeš da izdržiš. E moj Milutine, mogu ja ovako da radim danima, ne smetaš mi ti ništa. Jedno sam radio skoro četrdeset sati bez odmora. Jednom tako nisam spavao četiri dana. Doduše bio sam malo mlađi. Dobro, nije baš malo.

Gledam ja onu proceduru, gleda ona mene. Konci nikako da se nađu u mojim rukama, ko da ih je Milutinova pirana pojela. Ili hijena. Prođe tako jedno deset minuta, a meni se u glavi umesto baze podataka i optimizacije bore hijena i pirana. I čas pobedi jedna, čas druga.

Totalni kolaps. Odlučim se da taktički neopozivo kapituliram. Skupim one papire, zatvorim laptop, sednem prema Milutinu.

- Dobro sine, gde smo ono stali.

- Pa kod pirane i hijene, ko je jači?

- Da vidimo ovako. Pošto pirana živi u reci, a hijena na suvom, onda moramo da nađemo mesto gde će se one sresti da bi odmerili snage.

- Pa kad hijena dođe da pije vodu.

- Drugi i malo veći problem, hijene žive u Africi, a pirane u Južnoj Americi. Između njih ima deset hiljada kilometara.

- Mogu da se sretnu u zoološkom vrtu.

- Dobro, i kad se sretnu imamo dve mogućnosti, ili će hijena da upadne u akvarijum sa piranom pa će pirana da je pojede, ili će pirana da ispadne iz akvarijuma ispred hijene pa će nju hijena da pojede. I kako ćemo da utvrdimo ko je jači?

- Jača je hijena.

- Otkud sad to?

- Ona smrdi bljak, nema šanse da će pirana da je pojede. A pirana je dobra za jelo. A i sam si malopre reko da je hijena jača.

- Hmprf... dobro, rekao sam.

Još ne vidim likovanje karakteristično za pobednika. Očekujem novi napad. Nema opuštanja.

- Imam još jedno pitanje: ako se potuku, ko je tu dobar, a ko loš?

- Što mora neko da bude loš?

- Ako niko nije loš, onda se ne bi tukli, jel da?

Ne znam odakle deci potreba da dele ljude, životinje i pojave na dobre i loše? Možda im je tako lakše da shvate otkud sukobi... a možda im je to i urođeno... jedan naučnik genetičar reče da je smisao stvaranja kosmosa borba dobra i zla, i izgleda da Milutin to dobro oseća.

- Tata, a zašto su pirane tako nekako besne?

- Ma tako im je od malih nogu, govorim odsutno dok mi misli skreću na proceduru.

- Pa one nemaju noge tata, sa polusmeškom primeti Milutin.

- Ma ne mislim na prave noge, nego.... tako se kaže. Verovatno ih druge ribe mnogo zafrkavaju kad su male, ili su stalno gladne, ili ih stalno neko napada... pa onda tako celo detinjstvo provedu ljute i besne, i kad odrastu misle da su takve rođene, a ne da su takve postale... isto nekako kao kod ljudi, žrtva postaje grabljivac i pravi nove žrtve. Čekaj samo da vidim ovo.

Gleda me Milutin i razmišlja. Strpljivo i pronicljivo. Možda misli o Janku iz predškolskog što dođe sa modricama od kuće pa glumi siledžiju, a svi vide da mu ne pristaje. I Milutin vidi. Možda će jednom Janko dobro izučiti tu ulogu, samo treba vremena i vežbe. A možda će mu život ponuditi i druge uloge... A možda sam preterao sa ovom lekcijom iz psihologije.

Uporan je Milutin, jedan od upornijih ljudi koje znam. Tako je valjda kad ima starijeg brata koji lako pobere većinu slave za sebe, pa ovaj nema druge nego da se za preostale mrvice bori trudom i upornošću.

- Sine, kažem, tata je jako, jako umoran, a sunce samo što nije zašlo, ajde da ga poslušaš nešto.

- Šta tata? - očekuje da ga zamolim da ode da mogu da radim.

- Ajde idi donesi ono što je ostalo od sladoleda, da se popnemo na kućicu na drvetu i da gledamo zalazak sunca.

- JEEEEEEEEEE... otrča Milutin sa sjajem u očima koji samo imaju pobednici posle teških bitki.



Zaboravi čovek šta je bitno. Pogotovo kad to ima pored sebe.

Pogotovo kad toga ima u izobilju.

Tužna priča o tati i sinu

Ima jedna teorija koja se naziva teorija Životnog skripta, a koja kaže da većina ljudi ceo život žive svoja uverenja koja su stekli u detinjstvu. Kada na primer istrajavaju u nekom destruktivnom ili autodestruktivnom ponašanju, to je najčešće da bi udovoljili roditeljima. Sigurno ta teorija nije baš u potunosti tačna (a koja teorija jeste), ali hajde da vidimo šta je tu suština.

Kako deca donose odluke?

Pokušajte da iz dečije perspektive zamislite kako izgleda život. Imate pored sebe jednog ili dva boga, dva svemoguća stvorenja od kojih vam bukvalno zavisi život, i naravno želite da ispunite njihovu volju. A ti bogovi vas ponekad vole, a ponekad ne. 

Ako vas vole, gledaće da vas nauče da je svet lepo mesto za život, da ste vi vredno biće, a za život će vas naučiti istinu La vita e bella (Život je lep).

Ako vas ne vole, vi ćete im uglavnom smetati, otaljavaće vas, kupovaće vam poklone samo da bi vas skinuli s vrata. Vaše uspehe pripisivaće sebi, a neuspehe vašim nesposobnostima da se uhvatite u koštac sa životom ili slabim karakterom ili drugim glupostima kojima iskompleksirani ljudi dokazuju svoju veličinu.

E sad, tu je kvaka. Kada je neko veliki pa ima budalu koju mora da trpi, on nekako istrpi, jer zna da posle oblaka dolazi sunce. Dete od pet godina to ne zna i ti oblaci su njegova večnost, a to što smeta roditeljima tumači time da je on greška i da bi svet bio bolji da njega nema. 

"E draga moja, da nisam morala da se udam zbog ovoga", a taj ovaj se ćutke igra pored njenih nogu i sluša, "sad bi ja imala karijeru i ne bih morala da radim u trafici kao slepica." Ovaj sluša i razume kako bi sve bilo bolje da se on nije rodio.

"Slušaj upišanko", reče veličina posle petog prilaska sina sa crtežom, "imam ja pametnija posla nego da se bavim tvojim brljotinama. Od mene zavisi da li će hiljadu i po ljudi primiti platu sledeći mesec." Upišanko je shvatio da ne treba da smeta, a tu noć se zaista upiškio. Sledećih nekoliko dana veliki tata nije hteo ni da ga udostoji pogleda.

Kažu da su okidači za suicid razni, od gubitka posla, razvoda, do slabih ocena u školi. Ali to su samo okidači. Osnova i pravi uzrok je uvek "smetanje" koje je dete protumačilo sasvim logično i zapamtilo: "da mene nema, sve bi bilo bolje...."

Đani Anjeli je živeo punim plućima, umeo je da ujutru pogleda mapu Evrope i da odabere zemlju u kojoj je sunčano da bi tamo otišao na ručak. Za njega kažu da je tvorac krilatice "dolce vita" (sladak život). Njegove su bile najlepše žene na svetu, a voleo je među ostalima Ritu Hejvort i Lorin Bekol. Silvio Berluskoni je držao njegovu sliku na stolu. Bio je prijatelj familija Ruzvelt, Kenedi, Rokfeler i blizak Endiju Vorholu. Redovno se viđao sa Fidelom Kastrom, Mao Cedungom, Josipom Brozom, a jedan od njegovih najboljih prijatelja bio je Henri Kisindžer. Ah da, bio je vlasnik Fiata, Lancie, Ferraria, Juventusa i još koječega i kojekoga.

Taj Đani je imao sina Eduarda koji je kao i svaki sin jako voleo da provodi vreme sa tatom. Ali to se nije događalo. Tata nije imao vremena za sina, bio je zauzet poslovima i slatkim životom. Više od svega želeo je da ga tata vodi na utakmicu Juventusa. I tata kao vlasnik kluba nije propuštao nijednu utakmicu, ali je sebi birao drugo društvo. Jednom, negde oko Eduardovog 12tog rođendana, tata mu je obećao da će ga voditi na utakmicu Juventusa. Eduard se danima radovao tome, ali tata se u zakazano vreme nije pojavio. Nije se ni javio. Ni dao objašnjenje. Ni izvinio. Ništa. Kao da nije imao kome.

U gimnaziji je Eduardo bio najbolji, ali tata to nije primećivao. Onda je nastavio školovanje na Prinstonu, ali u jednom trenutku nije imao snage da nastavi. Šta god da uradi zna da će tata biti nezadovoljan. Zato je pokušao da pridobije tatinu pažnju na druge načine. Odao se porocima, najviše opijatima i alkoholu. Pratili su ga skandali. Otišao je u Indiju. Počeo se zanimati za istočnjačke religije. U Iranu je upoznao Ajatolaha Hamneia i nešto kasnije je na njegov nagovor prešao u Islam.

Sve to je nanosilo štetu ugledu porodice, a najviše štetilo ugled tate Đanija. I ovaj je počeo da se pita da li je on nešto pogrešio.

Jednog dana, Eduardo je izašao iz auta na jednom mostu u blizini Torina i preskočio preko ograde. Ne zna se okidač, zna se samo uzrok.

U životu treba imati dobrog oca.

Ako ga nema treba odabrati novog.

Jer na kraju uglavnom bude volja njegova.

foto: Lazar Slavković

Muka mi je

Od poluistina i polulaži,
od crva koji se njima hrane,

od poluratova i poluljudi,
od predatora koji nas brane.

Od pičkica koje se kurče,
od muškarčina bez muda,

od junaka što se povlače,
od pametnijih što popuštaju,
           svima, uvek i svuda.

Od pobednika bez uspeha,
od grešnika bez greha,

od alkosa, njihovog boga baha,
i neizbežnog im vlasnika straha.

Od budala sa diplomom,
i pesnika bez ideala,

od mirotvoraca ratnih profitera,
od politički korektnih slina,

od vukova u jagnjećoj koži,
i jagnića sa vučijim silikonima.

Od autoriteta bez čvrstine,
od pravednika bez časti,
od mladosti bez bunta,
od starosti bez iskustva,
od ljubavi bez srca,
od osmeha bez osećanja,
od obraćenika bez pokajanja.

Od ljudoždera vegana,
od rasiste bez klana,
od heroja bez mana,
od radosti bez elana.

Od ludaka bez dijagnoze,
od političke vremenske prognoze.

Kad se marioneta pretvara da je vlast,
i smireni pobesne ako im se pomene čast,
muka mi je kad se gnjida pretvara da je vaš,
                               e muka mi je, baš

Srećne i nesrećne porodice

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, 

svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. 

LN Tolstoj

Meni se nekako čini da su i nesrećne porodice slične, da i one imaju nešto zajedničko. Ali pre nego što se usudim da protivurečim velikom piscu, hajde da vidimo šta to čini srećne porodice srećnima, a nesrećne nesrećnima.

Srećne porodice karakteriše ljubav, a ona je posledica poverenja i poštovanja. Posledica ljubavi je zdravo zajedništvo, što znači da srećne porodice ostaju kontaktu zato što njihovi članovi to žele.

Srećne porodice se prepoznaju po tome što njihovi članovi vole jedni druge i to pokazuju jedni drugima. Deca srećnih porodica se osećaju bezbedno, a roditelji ih odgajaju u atmosferi odgovornosti koja je neodvojivo povezana sa atmosferom ljubavi.

Nesrećne pak porodice karakterišu strah i nesloga i njihovi članovi jedva čekaju da odu. Čak i kada se nesrećna porodica drži na okupu, to je samo zato što se njeni članovi boje osamostaljenja.

Članovi nesrećnih porodica se ne vole međusobno, a teško da vole i sami sebe. Niko ih tome nije naučio.

Roditelji srećnih porodica svojoj deci poručuju da ih vole, da su vredna i sposobna ljudska bića.

Roditelji nesrećnih porodica svojoj deci poručuju da ne vrede dovoljno, da moraju da ispune određene uslove pa će onda vredeti. Uz to im poručuju i da su nesposobni da se uhvate u koštac sa životom, da je svet jedno opasno mesto i da ne treba da veruju drugima.

Deca nesrećnih porodica  odrastaju u strahu i grade svoje zidove. Zidovi prvo štite, a onda sputavaju.

Deca srećnih porodica imaju izbor, deca nesrećnih porodica ne vide da ga imaju.

...

Deca srećnih porodica su srećna, deca nesrećnih porodica su - nesrećna.

Integrisane zajednice integrisanih ljudi čine srećne porodice. Integritet je sinonim za čestitost. Srećne porodice su dakle i čestite.

Nesrećne porodice su samo nesrećne.

Čija je odgovornost za stanje u porodicama?

Deca srećnih porodica kažu da su njihovi roditelji zaslužni što je njima dobro.

Roditelji nesrećnih porodica kažu da su njihova deca kriva što je njima loše.

...

Sve porodice liče jedna na drugu.

Sve srećne su srećne zato što u njima ima ljubavi, sve nesrećne su nesrećne zato što u njima nema ljubavi.

Ne morate mnogo da analizirate, samo oslušnite šta članovi porodice pričaju jedni o drugima: da li su drugi krivi ili su zaslužni.

I tako je u svim porodicama.

I tako je sa svim roditeljima.

... bez obzira da li govorimo o tatama, direktorima ili premijerima.


Photo: https://ev100.ee

Makeup-less

Ko god da je čuo za rock&roll, teško da ne zna za grupu Black Sabath, a ako zna, onda je sigurno čuo njihovu daleko najpoznatiju pesmu Paranoid.

Kakve veze ima Paranoid i šminkanje?

Interesantna je priča o nastanku te pesme.

Pesma u početku nije ni bila planirana. Kako Gizer Batler, basista grupe u to vreme kaže,  Paranoid je nastao iz potrebe da se popuni tro-minutna praznina na ploči. On je na brzinu napisao stihove, Toni je smislio rif, a Ozi je otpevao čitajući. Sve to je trajalo par sati.

Evo kako je to ispalo:

Postavlja se pitanje: kako je pesma, kojoj su posvetili ubedljivo najmanje vremena, postala njihov ubedljivo najveći uspeh?

Na to pitanje, postoji samo jedan odgovor: Autori nisu bili opterećeni visokim očekivanjima, pa je ono što su napravili bilo jednostavno ono što su osećali u tom trenutku. Nisu se zamarali pitanjima šta će ko da kaže ili koliko će im para pesma doneti, pa zato i nisu imali potrebu da je šminkaju. U toj pesmi oni su prikazali svoje pravo lice, oslobođeno od svakog licemerja javnog nastupa.

Isto je sa ostalim ljudima.

Ako se opterećujemo tuđim mišljenjima, neretko malicioznim, ako se vodimo tuđim vrednostima, neretko sukobljenim, ako se oganičavamo tuđim strahovima, neretko iracionalnim, ako povlađujemo tuđim očekivanjima, neretko sebičnim, za naše delo ostaće nam suštinski samo par procenata uložene energije, a ostalo ćemo potrošiti na adaptiranje zahtevima sa strane. Tako dobijemo vrlo tanak priozvod sa nekoliko slojeva šminke. I čudimo se kako slabo ide prodaja.

Ulepšavanje je uvek povlađivanje tuđim očekivanjima. Poznajem žene koje kažu da se bolje osećaju kada se našminkaju, ali ni jedna od njih ne sedi našminkana kući sama, već se šminkaju isključivo pred druženje sa drugima.

Osnovna podloga za šminku je strah. Strah da nismo dobri takvi kakvi jesmo i da nas drugi neće prihvatiti. Taj strah potrošačka kultura dodatno diže u nebesa (budite vitki, lepi, atraktivni...) jer samo iskompleksirani potrošač je dobar potrošač.

Ako budemo radili uz strah, sve što radimo biće samo dobro našminkano. I time nećemo biti zadovoljni ni mi, a ni drugi.

Zato budite ono što jeste, bez ulepšavanja. Nemojte se kriti iz šminke, poza i manira.

Sve što radite, radite najpre za svoje zadovoljstvo.

I sve što uradite biće hit!