Јутрос сам имао једну јако занимљиву и пријатну обавезу. Као и сваке године предшколска установа у коју тренутно иде мој син, организовала је "дружење са родитељима". Тај дан родитељи дођу заједно са децом и осмисли се активност којом ће се заједно бавити.
Сјајна идеја. Као и прошле године са Милицом, тако сам и сада инсистирао да са Светозаром, уместо подразумеваног родитеља маме, идем ја.
Прошле године смо правили костим, а ове украшавали неки мараму. Да не дужим око детаља, све што смо правили јако је лепо испало, а оба дружења су била јако слична. Прво, родитељи око трећине деце уопште нису дошли. Друго, осим пар деце, сва су одустала од посла после првих неколико минута и кренула у јурњаву, а њихове маме су и даље вредно радиле не примећујући губитак смисла саме активности. Треће, у мноштву дивних младих мама једини тата сам био ја :)
Посматрајући оба дружења, могу се извући два закључка:
1. Родитељи не раде довољно са децом, и ту мислим на прави рад, а не на играње или домаће задатке
2. Тате се не баве довољно децом. Тачније, негде се не баве довољно, а негде нимало.
Разумем да је време тешко и да се мора много радити да би обезбедила егзистенција. Али одрастање деце неће сачекати "неке боље дане", оно пролази и шта урадимо сад то остаје за навек и нама и њима. Поред тога, код сваког родитеља постоји мноштво активности које саме по себи немају никакав смисао, а време уложено у њих било би много плодније ако би се уложило у децу. Ако би сви смањили дружење са телевизором, фејсбуком или кафаном само за пола, и то време проводили са децом, стопа малолетничког криминала и наркоманије би се смањила вишеструко.
Много више волим причу о дечијим потребама него о дечијим правима. Дечаци имају потребу да одрасту у мушкарца, а како је најзаступљенији облик учења код деце учење по моделу, то значи да им је за то једноставно потребан модел. Или како се то каже, неко на кога ће се угледати. Неко од кога ће научити да раде, да размишљају, да буду срећни, да плачу кад треба, да заштите другог, да цене поштење и доследност и још много тога.
Без доброг примера какав би мушкарац требао бити, дечаци ће вероватно постати агресивни, пасивни, феминизирани или вечити бунтовници. Сваки од ових облика облика понашања има, евентуално поред других, као главни узрок синдром одсутног оца.
У народу је присутно једно веровање које каже да је мајка стуб породице коју отац треба да обезбеди споља. То је у нека друга времена имало смисла, али данас своди улогу мушкарца на донатора сперме и новца. Наравно, од тога постоји важнија улога за мушкарца у породици. Ко хоће да од деце добије титулу Оца, он мора да им донира целог себе.
Сјајна идеја. Као и прошле године са Милицом, тако сам и сада инсистирао да са Светозаром, уместо подразумеваног родитеља маме, идем ја.
Прошле године смо правили костим, а ове украшавали неки мараму. Да не дужим око детаља, све што смо правили јако је лепо испало, а оба дружења су била јако слична. Прво, родитељи око трећине деце уопште нису дошли. Друго, осим пар деце, сва су одустала од посла после првих неколико минута и кренула у јурњаву, а њихове маме су и даље вредно радиле не примећујући губитак смисла саме активности. Треће, у мноштву дивних младих мама једини тата сам био ја :)
Посматрајући оба дружења, могу се извући два закључка:
1. Родитељи не раде довољно са децом, и ту мислим на прави рад, а не на играње или домаће задатке
2. Тате се не баве довољно децом. Тачније, негде се не баве довољно, а негде нимало.
Разумем да је време тешко и да се мора много радити да би обезбедила егзистенција. Али одрастање деце неће сачекати "неке боље дане", оно пролази и шта урадимо сад то остаје за навек и нама и њима. Поред тога, код сваког родитеља постоји мноштво активности које саме по себи немају никакав смисао, а време уложено у њих било би много плодније ако би се уложило у децу. Ако би сви смањили дружење са телевизором, фејсбуком или кафаном само за пола, и то време проводили са децом, стопа малолетничког криминала и наркоманије би се смањила вишеструко.
Много више волим причу о дечијим потребама него о дечијим правима. Дечаци имају потребу да одрасту у мушкарца, а како је најзаступљенији облик учења код деце учење по моделу, то значи да им је за то једноставно потребан модел. Или како се то каже, неко на кога ће се угледати. Неко од кога ће научити да раде, да размишљају, да буду срећни, да плачу кад треба, да заштите другог, да цене поштење и доследност и још много тога.
Без доброг примера какав би мушкарац требао бити, дечаци ће вероватно постати агресивни, пасивни, феминизирани или вечити бунтовници. Сваки од ових облика облика понашања има, евентуално поред других, као главни узрок синдром одсутног оца.
У народу је присутно једно веровање које каже да је мајка стуб породице коју отац треба да обезбеди споља. То је у нека друга времена имало смисла, али данас своди улогу мушкарца на донатора сперме и новца. Наравно, од тога постоји важнија улога за мушкарца у породици. Ко хоће да од деце добије титулу Оца, он мора да им донира целог себе.
kamo srece je da je vise takvih oceva :)
ОдговориИзбришиbtw, i devojcicama je u odrastanju potrebna ocinska figura, nista manje nego decacima :)
Намера ми је била да пропагирам катастрофалну чињеницу да се недовољно бавимо децом, а не да промовишем себе. У сваком случају хвала за комплимент.
ОдговориИзбришиЈа био рекао да ипак постоји разлика у потребама дечака и девојчицама за оцем. Дечацима отац треба да дефинишу себе и свој однос према себи, а девојчицама да дефинишу стандарде и однос према будућем пратиоцу. Доказано је да девојчице које су одрастале без оца раније ступају у сексуалне односе показујући тиме своју глад за пажњом мушкарца - или су много затвореније за контакт са мушким полом. Осим тога, девојчице ипак боље успевају да дефинишу себе и да буду сигурне у вези са својим животним тежњама, док је код дечака у много већој мери присутна несигурност. Ово све подразумевајући да су и за једне и за друге мајке присутне, а очеви не.