Psihologija mase, TA i malo politike

Pisanje drage mi prijateljice o euforiji povodom oslobađanja dvojice hrvatskih generala inspirisalo me da napišem ovaj tekst.

Odavno su naučnici primetili fenomen da pristojni i ugledni ljudi mogu početi da se ponašaju krajnje primitivno i vulgarno u određenom socijalnom kontekstu, na primer na fudbalskoj utakmici. Dugo vremena se nije znao pravi razlog tome, a onda je Transakciona analiza svojim konceptom ego stanja konačno dala jasno obrazloženje ove pojave.

Koncept Ego stanja

Erik Bern je prvi osmislio podelu ličnosti na ego stanja Roditelj, Odrasli i Dete koja podseća na Frojdovu podelu na Id, Ego i Superego, ali je po funkcionalnosti i primenljivosti dosta superiornija od nje. Tako, ego stanje Roditelja sadrži moralne norme (karakteristični izrazi su: mora, treba, zna se) nameće zabrane, kontroliše, direktivno je. Kada je u tom ego stanju, osoba je stroga, ozbiljna, daleko uperenog pogleda. Ego stanje Deteta karakterišu dinamičnost, spontanost, radoznalost i inicijativa. Ego stanje Odraslog povezuje dva prethodna - odgovorno je za održavanje kontakta sa realnošću, prikuplja i obrađuje informacije, procenjuje, predviđa. Ovo stanje je važno za svakodnevni život i toleranciju različitih frustracija.

Simbioza roditelj - dete

Simbioza je koncept psihološkog vezivanja gde subjekt više moći “pozajmljuje” svoja ego stanja Roditelj i Odrasli subjektu niže moći koji u simbiozi učestvuje sa ego stanjem Dete. Ova pojava je karakteristična za detinjstvo gde se biološki roditelj, najčešće majka, psihički vezuje za dete i time privemeno delimično isključuje svoje ego stanje Dete. To je za njeno dete od egzistencijalnog značaja jer ono nemajući svoja ego stanja R i O ne može da preživi bez pomoći sa strane.

Patologija vezana za ovu simbiozu je njeno održavanje kada osoba prestane da bude dete. Svi ljudi se povezuju jedni sa drugima i te veze iz perspektive svakoga od njih mogu biti ili zajednica ili simbioza. Razlika između to dvoje je u stavu jedinke prema ulozi "onog drugog". Taj drugi može biti roditelj, brakčni drug, prijatelj, sportski klub, nacija, politička partija itd. Stav: "ja bez nje/njega ne mogu" odražava simbiotsku vezu, dok bi stav "udruženi smo radi zajedničkog interesa" odražavao relaciju zajednice. Međutim, iako smo odrasli ljudi, dešava se da ipak zbog nekih razloga ulazimo u simbiozu. Slično kao i u detinjstvu, u simbiozi se odrastao čovek oseća sigurnije, zaštićenije, bezbrižnije, ne mora da razmišlja, a ako napravi neku glupost zna unapred da će mu se oprostiti.

Kada onaj naš ugledni građanin sa početka teksta, ode na utakmicu omiljenog mu kluba, on ulazi u simbiozu sa masom u meri u kojoj nije integrisan kao ličnost. Ako je recimo polovično integrisan on će polovično i ući u simbiozu, a ako je neintegrisan simbioza će biti jačeg intenziteta, a to se oslikava stepenom distinkcije između poruka koje on inače razmenjuje sa drugima i poruka koje emituje na utakmici. Očigledno je da bi mala simbioza mogla izazvati poruku: "ua sudija!", polovična "sudija majmune!", dok bi neintegrisana ličnost, napominjem pristojna u običnom životu, ušla u jaku simbiozu i u euforiji mogla izemitovati poruku: "sudija krvavu ti majku... i seme i pleme i tako redom."

Problem sa simbiozom je što autoriteti mogu iskoristiti nezrelost ljudi da manipulišu njima preko mehanizma simbioze.

Kako da znamo da nismo u simbiozi sa nekim autiritetom, već ga jednostavno poštujemo zato što zaslužuje? Jednostavno, ako verujemo u bezgrešnost ili nepogrešivost tog autoriteta i svaku kritiku upućenu njemu doživljavamo kao atak na sebe onda smo u simbiozi i ne donosimo odluke autonomno već pod uticajem i u interesu simbioze.

Na primer većina republikanaca u Americi doživljava svoju vojsku na ovaj način. Ako im pomenete Gvantanamo jednostavno vas neće razumeti ("ma ko zna šta je to tamo bilo"), a činjenicu da njihova država ratuje sa nekim bez prestanka od 1941. godine ne ovamo neće tumačiti interesima imperije već svetim ciljevima širenja demokratije. Ovo je bar moje iskustvo.

Povod za ovaj tekst je bilo oslobađanje dvojice generala optuženi za Oluju, odnosno euforija nastala u Hrvatskoj tim povodom. Naime, ta dvojica, optuženi za genocid prilikom izgnanstva 250000 Srba iz Hrvatske kojom prilikom je poginulo oko 3000 Srba, bivaju prvostepenom presudom osuđeni na 24 i 18 godina robije za genocid, da bi ih žalbeno veće potpuno oslobodilo bilo kakve optužbe. Najčešće se dogodi da žalbeno koriguje kaznu, ali da ovako drastično preinači prvostepenu presudu i uz to obori optužnicu od 1300 strana uz obrazloženje napisano na deset strana - to je ekstremno neuobičajeno i sumnjivo.

Ima više tumačenja ovog događaja, a ja sam sklon da poverujem u jedno o kom se spekuliše ovih dana. Naime, između te dve presude izašle su u javnost neke informacije koje nedvosmisleno dokazuju učešće Imperije u Oluji. Sva opravdavanja da su "to samo bili penzionisani oficiri CIA-a koji su na svoju ruku prihvatili honorarni posao" ostala su bez efekta. 

Generali su mogli biti osudjeni na po 10 godina i odmah bi izašli na slobodu obzirom da su u pritvoru proveli duže od dve trećine te kazne u dobrom vladanju. Međutim, poenta nije bila u oslobođenju generala već u indulgenciji cele Oluje. Oluju je trebalo oprati da bi Imperija ostala "čista". A mora da bude čista zbog.... pa između ostalog i zbog buduće simbioze, jer kao što rekoh, Roditelj u simbiozi je bezgrešan, sa njim se ne polemiše, njegova dobronamernost se nikada ne dovodi u pitanje. Ali, nije samo Imperija imala interes da se Oluja opere. Širom Hrvatske služene su mise i molepstvija za oslobođenje "heroja domovinskog rata". Pa kako onda bog da ne učini čudo?

Pre par godina prijemom kod Pape bio je počastvovan M.P.Thompson, pevač poznat po stihovima: "Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara" veličajući najveći zločin nad srpskim narodom ikada, pod komandom Maksa Luburića. Naravno je da i sa druge strane ima sličnih "umetnika", ali takvi, kao što su B. M. Knindža, nikada nisu bili počastvovani prijemima kod ozbiljnih crkvenih lica ili institucija. Možda Papa lično i nije znao ko sve dolazi kod njega na prijem, što bi se on zamarao time, ali neko svakako jeste, i poruka koju kolektivni Roditelj država Vatikan šalje je jasna: Ono što Thompson predstavlja i radi je OK.

Siguran sam da je veći deo euforisanih Hrvata koji kliče "oslobodiocima i herojima" koji su "očistili njihovu zemlju od srpske gamadi" pristojan svet koji u svakodnevnom životu ne mrzi svog komšiju Srbina i ima iskreno korektan odnos sa njim. Iz perspektive tih "običnih" ljudi, rat je odavno gotov. Iz perspektive drugih, "neobičnih", koji su u poziciji da se s' vremena na vreme nametnu kao dominantni Roditelj, očigledno nije. A oni su jaki taman koliko smo svi mi obični slabi.