Zaljubljenost - vapaj za soptvenom vrednošću

O ljubavi se toliko piše da se ima utisak da je sve rečeno, i da je svaki novi tekst samo višak koji će se anonimno utopiti u okeanu dosad napisanog. Pa ipak, čini se (bar meni) da taj okean ima neki suštinski i logički nedostatak, neki čep na dnu, koji preti da sva voda iz okeana može iscureti ako se ovaj izvuče.

Ljubav i zaljubljenost se reči veoma slične, što ukazuje na povezanost ova dva pojma. Kako su oni povezani? Na izgled oba osećanja sugerišu kontakt i relaciju sa drugom osobom. 

Tokom procesa odrastanja većna od nas prolazi kroz razne periode vezanosti za (najčešće) majku. Taj proces i sve što njega prati je dobro opisao britanski psiholog John Boulbi (Bowlby) u svojoj teoriji afektivne vezanosti[1] (attachment theory). Po toj teoriji dete prolazi kroz razne faze vezanosti za majku (objekat vezanosti) i uspešno odrastanje karakteriše potpuno psihološko odvajanje od objekta vezanosti, ili završetak detinjstva, što se u tom slučaju dešava negde oko 18-te godine. Ukoliko se u tom procesu nešto poremeti, na primer da dete odrasta bez majke koja mu je dostupna, ili sa nezrelom majkom koja ne želi da se dete ikada odvoji od nje, onda nastaju razne anomalije odrastanja, koje pored drugih sve imaju istu posledicu, a to je produžetak vezanosti ili težnja ka vezanosti (attachment-u). U slučaju odrasle osobe, najznačajnija posledica ovoga je nedostatak autonomnosti.

Transakciona analiza je dala svoj doprinos razumevanju ovog pojma svojom teorijom simbioze[2]. 

Simbioza roditelj - dete

Simbioza je koncept psihološkog vezivanja gde subjekt više moći “pozajmljuje” svoja ego stanja Roditelj i Odrasli, odnosno sistem vrednosti, iskustvo i kognitivne sposobnosti, subjektu niže moći koji u simbiozi učestvuje sa ego stanjem Dete. Kao što je već napisano, ova pojava je karakteristična za detinjstvo gde se biološki roditelj, najčešće majka, psihički vezuje za dete i time privemeno delimično isključuje svoje ego stanje Dete. To je za njeno dete od egzistencijalnog značaja jer ono nemajući svoja ego stanja R i O ne može da preživi bez pomoći sa strane.

Najvažnija psihološka potreba svakog čoveka je potreba da se bude vredno ljudsko biće. Ta potreba je neminovno vezana za druge ljude koji tu vrednost treba da prepoznaju. Kod deteta, zadatak roditelja je da (pored ostalog) detetu upute hiljade poruka "ti si vredan/na" kako bi dete usvojilo, introjektovalo tu poruku u superego i kako bi ta poruka postala i njegov lični stav prema sebi. 

Doživljaj lične vrednosti je obrnuto proporcionalan pojavi simbioze. Dok ne odraste, dete koristi vezanost za majku (ili drugi objekt vezanosti) da bi uslovno bilo vredno ljudsko biće. Njegov bazični stav je: "ja nisam OK, ali sam OK uz majku". Kako dete odrasta, vezanost za majku slabi, a njegov OK stav prema sebi se pojačava. 

Ukoliko se proces odrastanja ne privede kraju iz nekog razloga, osoba će ostati sa "težnjom" da uđe sa nekim u simbiotski odnos jer samo tako, makar i uslovno, oseća zadovoljenu svoju potrebu za ličnom vrednošću. Očigledno, ta osoba otpisuje svoje sposobnosti, a precenjuje sposobnosti druge sa kojom teži da uđe u simbiozu. Odvajanje od takve osobe se doživljava kao tragedija, zato što se ne doživljava samo kao gubitak druge osobe, već gubitak svog integriteta.

Zaljubljenost je pojava koja ne postoji kod Bušmana, Indijanaca, Aboridžana i ostalih plemena koja ne dele našu civilizaciju (ne koristim reč primitivna jer se po mnogim parametrima mi možemo smatrati primitivnijim od njih). Glavni razlog za to je život u zoni preživljavanja, koji motiviše ljude da odrastu. Za razlliku od nas, oni svoje detinjstvo provode uz oca i majku, skoro dvadesetčetiri sata dnevno. Mi "civilizovani" uglavnom odrastamo boraveći sa ocem par sati dnevno, sa majkom možda malo više. Posledica ovoga je nezavršen proces vezivanja, odnosno produžena simbioza, odnosno nedovršeno odrastanje. Zaključak koji se nameće je: zaljubljivanje je posledica emocionalne nezrelosti, ili na drugi način rečeno Emocionalo zrela osoba ne može se zaljubiti.

U zavisnosti od drugih okolnosti odrastanja, neodraslim ljudima treba nešto da bi smirili svoju glad za spostvenom vrednošću, autentičnošću, originalnošću. Nešto od toga je socijalno neprihvatljivo, nešto je dopustljivo, a nešto je poželjno.

Droga i zloupotreba psihoaktivnih lekova (još uvek) spadaju u nepoželjne načine zadovoljenja gladi za sopstvenom vrednošću. Alkohol je u većini zemalja dozvoljen, ali se na alkoholisanje ne gleda poželjno već se ono toleriše. Za ovaj tekst je interesantno ono što je sa civilizacijskog aspekta poželjno, što čini neodraslu osobu privremeno i uslovno odraslom, autentičnom odnosno vrednom.

Kod zaljubljenosti je bitan mehanizam projekcije gde zaljubljena osoba, uprošćeno rečeno, na objekat svoje zaljubljenosti projektuje sliku osobe koju želi da vidi, a za koju veruje da će u jedinstvu sa njom biti potpuna, autentična odnosno vredna ili bar vrednija. Svaka zaljubljenost je simbioza, ali svaka simbioza nije zaljubljenost. U širem kontekstu, objekat zaljubljenosti ne mora biti osoba, mada uvek ima karakteristike osobe zbog personifikacije objekta. Objekat zaljubljnosti, koja nastaje zbog neke fiksacije u detinjstvu, može biti čovek, žena, rok grupa, estradna zvezda, davno preminuli pisac, ali i kućni ljubimac, prevozno sredstvo ili heroin. Za svaki od ovih pojmova zaljubljena osoba se vezuje afektivno jer negde veruje da će uz njega biti potpunije i vrednije ljudsko biće. 

Bitno je primetiti da je zaljubljenost uvek manifestacija afektivne vezanosti, što ukazuje na to da je osoba afektirana, dakle promenjena. To dalje upućuje na unutarličnosnu podeljenost, to jest na deo ličnosti koji se doživljava kao JA i onaj koji se doživljava kao NE JA ili relacioni JA[3], što osobu uvodi u identitetski konfllikt, a tu se stvari još dodatno komplikuju. Pojmovna zbrka će navesti zaljubljenog na pogrešan zaključak o sebi: muškarca zaljubljenog u ženu će navesti na zaključak da je voli, muškarca zaljubljenog u muškarca će navesti na zaključak da je gej, odraslog zaljubljenog u dete će navesti na zaključak da je pedofil. 

Osobi koja voli je lako da drugoj upućuje poruke koje je preponaju kao vredno ljudsko biće. Kod zaljubljenosti je situacija malo komplikovanija.

Nezaobilazni delovi mehanizma zaljubljenosti su projekcija i fiksacija, i bez njih bi zaljubljivanje na prvi pogled bilo nemoguće. Zaljubljena osoba kod objekta zaljubljenosti prepozna neki gest, mimiku ili bilo koji drugi detalj, koji je u nekoj razvojnoj fazi imala neka tada njoj bitna osoba, i onda zbog tog detalja celoj sadašnjoj osobi objektu zaljubljenosti, pripiše značaj one nekadašnje bitne osobe. Pojednostavljeno, kao da je sama zaljubljena osoba isprojektovala sliku nekadašnje bitne osobe na svoj objekat zaljubljenosti.

Na primer Miladin na Sandru isprojektuje Angelinu Džoli, a ona na njega Bred Pita, i onda je to za okolinu ogromna ljubav o kojoj piše žuta štampa i ženski časopisi kao što je Glorija, a u stvari tu od ljubavi nema ništa jer se oni u suštini i ne poznaju. Za njih je bitna samo projektovana slika na drugome, a činjenica da oni sami projektuju tu sliku čini zaljubljenost egoističnim osećanjem.

U ljubavi smo onakvi kakvi jesmo, sa svim manama i vrlinama, dok se u zaljubljenosti neminovno foliramo. Zašto je zaljubljivanje uvek povezano sa foliranjem, to jest sa pokušajima da se predstavimo bolji i da prikrijemo mane? Zato što Miladin od Sandre konstantno ne dobija poruku "Ti si vredno ljudsko biće", već je Bred taj koji je vredan, i stoga Miladin u svom vapaju za sopstvenom vrednošću (zbog koga se inače pored ostalog i zaljubio) usmerava sve svoje snage da što više liči na Breda. Ovaj promašaj za posledicu ima kvalitet prisile[4], gde zaljubljena osoba „mora“ da izgleda, da osvoji, da zasluži, da poseduje itd. kako bi bila prepoznata kao vredna. Nasuprot tome, ljubav karakteriše kvalitet slobode gde se drugi voli kakav jeste, sa svim manama i vrlinama, bezuslovno i gde je njegova vrednost nešto što je prepoznato i priznato i što se stalno iznova prepoznaje i priznaje.

Zaljubljenost je dakle vapaj za soptvenom vrednošću, dok je ljubav eksplicitna manifestacija ljudske vrednosti.

Priču o zaljubljenosti bih zaključio sa citatom iz Šilerovih Razbojnika: "San o slobodi zaslepeo je zatočenika kao munja posle koje noć ostaje još mračnija". Zaljubljenost ne može voditi u ljubav. Posle zaslepljenosti potrebno je da prodje period razočarenja gde će se oči zaslepljenog ponovo naviknuti na realnost. Tek onda je moguće upoznati osobu, a tek kada se neko upozna moguće je da se on i zavoli.

_______________________________
[1] Bowlby, J. (1971). Attachment: Vol. 1 of Attachment and loss. New York: Pelican.
[2] Schiff, A. W., & Schiff, J. L. (1971). Passivity. Transactional Analysis Journal, 1(1), 71-78.
[3] Milivojević, Z. (2008). Emocije. Psihopolis
[4] White, T. (1997). Symbiosis and Attachment Hunger. Transactional Analysis Journal, 27, 57-64.