понедељак, 14. јул 2014.

Ko tele pred rudu

Nisam baš bio siguran šta stariji pokušavaju da mi kažu kada su mi govorili: "Polako, kuda trčiš ko tele pred rudu!" A to su mi ponavljali baš često. Bio sam drčan, uvek pun energije i ideja, spreman da zaobilazim dosadna pravila i da za svaki problem nađem genijalno rešenje koga se drugi nisu setili. Naravno da se nisu setili jer su igrali po pravilima. Ja sam pravila doživljavao kao nužno zlo i predmet kompormisa, što znači da sam ih i poštovao na neki način, ali sam uvek bi otvoren za nove ideje koje bi malom Perici pale napamet. Zbog akcija koje sam tim idejama inspirisan preduzimao, uglavnom sam dobijao po nosu ili dupetu, zavisno od uzrasta oštećenog. Kažem uglavnom, jer se ponekad dešavalo da ideja zaista bude produktivna, a dobit od nje i činjenica da je se niko pre mene nije setio, rapidno su mi otvarali nova polja za nove ideje.



Kako su godine proticale uporno sam odbijao da poverujem da je jedina dodirna tačka mainstream-a i underground-a sahrana, i nalazio sam veliku motivaciju u šetnji po marginama i prolasku na žuto. Ipak, vremenom sam naučio da poštujem i narodne mudrosti, jer su ako ništa drugo nastajale, proveravale i potvrđivale se vekovima. U tom svetlu paralelu sa teletom sam shvatio kao želju teleta da se dokaže što pre da je i ono jednakovredno kao i roditelj mu vezan za tu istu rudu. OK, to je samo po sebi i prirodno i dobro, ali ovo ne bi ni stiglo do statusa narodne umotvorine da nije drugog dela paradigme: istrčavanje pred rudu može biti opasno, a stepen te opasnosti je uglavnom vezan za uzrast: malo tele, mala opasnost, veliko tele velika opasnost!

Na fakultetu sam od profesora Dejana Živkovića naučio jednu važnu životu mudrost: "Dobar inženjer napravi tačno ono što se od njega traži, ni mrvu manje ili više". Tačnije, na fakultetu sam je od profesora čuo, a kasnije sam počeo da je učim i to uz obilnu podršku sopstvenih grešaka. Tih veselih godina, mi mladi inženjeri smo radeći u razvoju svaki projekat "obogaćivali" dodatnim funkcijama i opcijama, sve u želji da nas neko prepozna kao dobre inžinjere koji mogu da naprave sve što neko zamisli. To i jeste bio problem, jer mi u stvari nismo pravili to što naručilac posla zamisli, nego je naš proizvod uvek težio da bude space shuttle. Ako je, na primer, neki uređaj trebalo da meri i prikazuje napon, mlad inžinjer bi težio da "njegovo čedo" ima i merenje struje ("sigurno će kad tad zatrebati"), temperature ("što da ne ubacim kad mogu"), vlage ("oni klošari iz komercijale su hteli medicinsko tržište"), a i statistika merenih veličina neće škoditi ("to je samo malo softvera, ne košta ništa"). Na ta "obogaćivanja" smo trošili vreme to jest novac svoje firme, plus, naši proizvodi su bili (pre)opterećeni funkcijama koje pored toga što podižu cenu proizvoda nisu bile planirane za prodaju, pa su samim time i poklanjate kupcima što je onemogućavalo prodaju novih naprednijih verzija uređaja. I ta opstrukcija biznisa je ono što je bilo jako rizično, i što nas je u potpunosti izjednačavalo i po poziciji i po funkciji, a najčešće i po izrazu lica na kraju projekta, sa onim teletom iz poslovice.


Neki dan oterah (da ostanem veran ruralnom duhu naslova) auto kod novog majstora zarad redovnog menjanja ulja, kad on uz to krene da me ubeđuje kako mi se "čuje lanac" i kako treba hitno uraditi veliki servis da ne bi posledice bile katastrofalne. Hm.... "majstore", reko, "vidi to ulje života ti, kasnim na poso". "Kad si poslednji put menjao freon u klimi?", ne odustaje on i nastavlja: "a amortizeri su ti loši u p... m..." Jeste da dvanaest godina starom autu možeš da kreneš redom da menjaš delove i nećeš pogrešiti, ali vidim ja ovaj će da mi uvali i generalku sa sve zamenom sedišta i stakala "za svaki slučaj", pa se asertivno namrčim ko Vuk Mandušić i kroz zube procedim: "Ulje, deset minuta!" i izađem da prošetam. Asertivnost naravno po ko zna koji put odnosi pobedu, jer kad sam se vratio posle osam minuta auto je čekao spreman pored kapije. Pohvalim majstora za dobro učinjen poso (pomazim ga malo po glavi gde će mu za par godina porasti rogovi ko i nama velikima), i pride ga častim sa dvesta dinara, a on pun poleta i srećan (jer je naleteo na nekoga ko ga razume) ode da vrši "velike zahvate" na drugim mušterijama.

Pošto se već neko vreme bavim psihologijom i njenom primenom u terapijske i poslovne svrhe, susreo sam se ponovo sa ovom mladotelećom pojavom i sa setom evocirao svoju mladost. Klijetni na terapiju najčešće dođu zato što su primetili neki problem, imaju teškoće u komunikaciji sa šefom, bračni drug ih ne razume, žele da prestanu da puše ali im ne ide, a mladi terapeut ih sluša i samo pocupkuje u stolici od stotina ideja koje mu naviru i koje bi trebalo odraditi "odmah ovog trenutka jer posle može nešto strašno da se dogodi!" Kad bi neko mogo da u tom trenutku zaviri u misli ovog istrčavajućeg pred rudu terapeuta, verovatno bi se osetio kao na aeromitingu ideja i planova: "Čiraška faca, anksioznost definitivno, sad ćemo da odradimo redesižn, nema veze što nije tražio.... vidi ga što cupka nogom, pasivnost dakle, šta se ono radi... a da stabilizacija, to ćemo prvo... nego čini mi se da ima grandiozne misli o sebi, vidi kako sedi, sad ću da ga iskonfrontiram ima da se puši... i sa simbiozom ćemo morati nešto da vidimo, šta ima veze što traži nešto drugo, e bre, ma kad mu rešim simbiozu biće ko upisan... a i nešto šepa, a stariji čovek, mogao bi i kuk da mu se zameni, preventivno, znam portira na ortopediji, srediću mu to".

Naravno, i na žalost, nešto od ovih misli istrči napolje i napravi štetu. Štetu klijentu jer preuranjena i neadekvatna intervencija može ovoga da spreči da dođe do neophodnih uvida, što znači i do uspeha u trapiji. Samim tim i štetu mlađanom terapeutu jer uspeh uporno ne dolazi, a kilavo samopouzdanje se najbolje leči prihvatanjem svog uspeha - kad i ako do ovoga dođe. 


Posmatran kroz celi život, od jasli do klanice, goveđi stepen samopouzdanja, liči na vožnju rolerkosterom u Diznilendu. Prvo si na vrhu, pa se strmoglavo spustiš do zemlje, pa ponovo ideš vrtoglavo uvis. Problem sa prvim vrhom je što je nerealan - neko te drugi doveo i postavio tu gde jesi. Zato je pad neminovan i nepohodan da bi se došlo su treću fazu realnog samopouzdanja, koje vlasnik istog postavlja na zdrave temelje svoga uspeha.

Istrčavanje pred rudu, kao što rekoh, uvek nosi posledice. Ponekad su prijatne, češće ne, a od posledica i uzrasta teleta zavisi kako će ono završiti. Nekad će ono završiti sa promocijom u bika u korporativnoj koridi, ili u njegovog estradnog kolegu sultana sa velikim haremom. Ili možda završi vukući onu istu rudu pred koju je mlađan istrčavao. 

A možda samo završi "ko vo u kupusu".

Ili ispod sača. 

2 коментара: