Konkurs za posao

Neki dan upade Mile u ofis (tako zovemo baraku gde pijemo kafu), i onako znojav viknu: Daj brate da primimo nekog, polipsasmo ki graorčići na omorinu! Sedi brate, popij kafu, a ima i uz kafu, namigujem mu ja, zna da nismo popili onu što Aca dono kad se vraćao iz Vinče. Jesi normalan bre, imamo još 700 gajbica jabuka da utovarimo! Znam brate da ima, al kamion kreće sutra uveče, utovarićemo.

Mile odmahuje rukom i ode svojim gajbicama. Nervira ga što smo mi seli da odmorimo. On je od onih što voli da zapne ko vo i da završi pre roka, a onda se oleši od rakije pa ga nema dva dana. Kad dođe posle dva dana ko da je bio u Vrnjačkoj Banji. Prosto se čovek odresetuje, što kaže moj mali.

Znanje (ni)je roba

Znači opet mi oni moji sa sela šalju radnu snagu, ko da ja štancujem radna mesta, a ne prekidače za šporet.

Kako ti se ovo čita ova tvoja titula: Menadžer čega.... aaa, resursa. Auuuu! Lepo. I nisi došao zato što imaš vezu, nego zato što si završio školovanje na najboljem fakultetu. Lepo, lepo. Mada, što jednom rek'o moj deda, "ne završava se školovanje kad izađeš iz škole, već kad pomisliš da sve znaš." Kod nekih je to svejedno. Ma ne mislim na tebe.

Kažeš rođače da je znanje roba. I ja bi sad verovatno trebao da kupim tu robu i da je platim lepo. Dobro, neću da te ubeđujem, samo razmišljam naglas. Robu možeš da kupiš i da prodaš. Možeš da je uništiš ako ti se ne sviđa. A znanje? E, to je malo komplikovanje rođače. Uz znanje neizbežno ide i dodatak u obliku čoveka.