Ko tele pred rudu

Nisam baš bio siguran šta stariji pokušavaju da mi kažu kada su mi govorili: "Polako, kuda trčiš ko tele pred rudu!" A to su mi ponavljali baš često. Bio sam drčan, uvek pun energije i ideja, spreman da zaobilazim dosadna pravila i da za svaki problem nađem genijalno rešenje koga se drugi nisu setili. Naravno da se nisu setili jer su igrali po pravilima. Ja sam pravila doživljavao kao nužno zlo i predmet kompormisa, što znači da sam ih i poštovao na neki način, ali sam uvek bi otvoren za nove ideje koje bi malom Perici pale napamet. Zbog akcija koje sam tim idejama inspirisan preduzimao, uglavnom sam dobijao po nosu ili dupetu, zavisno od uzrasta oštećenog. Kažem uglavnom, jer se ponekad dešavalo da ideja zaista bude produktivna, a dobit od nje i činjenica da je se niko pre mene nije setio, rapidno su mi otvarali nova polja za nove ideje.

Осамнаест цветова за Милицу

Пре петнаест пролећа осмехнула се трешња, Усред безумног доказивања ко је јачи, а ко луђи, Да својим цветовима прослави живот, У пркос онима што презреше и свој и туђи. И на тој трешњи беше један пупољак бели, Пун веселих питања, жељан живота и љубави. Насилник што због “вишег циља” у тихи воћњак провали, Одломи га, каже случајно, и поред дрвета остави. Овог пролећа имала би осамнаест лета, Бирајући матурску хаљину најлепших латица  журила да своје изборе кује, Јаблани би чежњиво гледали како млада цвета, А она радовала животу правећи се да то не примећује! Колатерална штета кажу кад се ради о туђој деци, Далеко од очију далеко од срца, па жмуре лоши, Да не полуде од погледа своје деце, Када се са посла врате кући, и затекну их на ноши. Помози цвете да земља за ново цвеће буде боља, Освета твоја нек опроштај буде; Да се поново у пролеће добротом твојом забеле поља,  Да лепота твоја пробуди Човека у човеку,  и у људима Људе.

Био једном један Човек

Био једном један Човек који је са Човечицом родио малог Човека. Обоје су га подизали, волели, учили, хранили и чували па је он постао Домаћин Човек.

На другом крају села живела су четири Човека, чије су Човечице такође затрудниле и родиле. Међутим, они су били превише заузети својим пословима, кућама, колима, спортовима и пријатељима, па се нису превише мешали у подизање малих. Човечице су их саме подизале, волеле, училе, храниле и чувале, али они нису постали Домаћини. Сваки од њих је наравно чезнуо да постане Човек какав је био и његов отац, али нису знали како. 

Један ос њих је постао Агресиван јер је мислио да је физичка снага оно што чини Човека. Гледао је и тражио шта би то могло да буде главно код Човека, оно због чега Човек завређује поштовање и љубав. У кући то није могао видети јер оца није било, он је био стално у кафани са пријатељима. Онда је изишао на улицу да тамо потражи оно што је тражио. И нашао је. Видео је да они који су наслини изазивају страх код других. А кад се некога плашиш он мора да је битан и велики и сигурно га та величина чини достојним поштовања.

Други је постао Бунтован јер је увидео да на тај начин бар на кратко привуче пажњу свог оца. Када направи нешто добро његов тата није обраћао пажњу на то, јер је све у реду и што да губи драгоцено време које му треба за вођење успешне фирме. А он је више од свега желео да га тата примети и да му каже нешто лепо. Једном када је у кући случајно сломио скупоцени комад намештаја, његов тата је одреаговао речима: “Па докле више глупирања, хоће ли од тебе икад бити Човек?” Те речи нису биле пријатне, али су свакако биле пријатније од игнорисања које је редовно добијао. Тако је закључио да ипак постоји начин да добије очеву пажњу - радећи оно што оца нервира. 

Формула за срећу

Пошто је закомпиковао своју комуникацију са другима до максимума, човек западне цивилизације се нашао депримиран и несрећан. Разна правила, норме понашања, власт, разни стимуланси, обиље, луксуз и хедонизам нису му донели срећу и задовољство као што је мислио на почетку. Напротив. Депресија у западном друштву полако престаје да буде дијагноза.

Пионири на пољу психотерапије са Фројдом на челу, проучавали су разне патологије које су настале првенствено као последица лоших социјалних услова. Онда су логично закључили да је човек душевно здрав само ако успе да превазиђе заједницу и изрази своје потенцијале као индувидуа. До овде је било добро, а грешка је што су на томе стали, јер су тиме прогласили индивидуализам за једино здраво стање, односно идеал коме треба тежити. Потреба за љубављу у индивидуализму не може бити задовољена, па људи без љубави пате и онда прибегавају другим средствима како би ублажили своју патњу.

Transakciona analiza u kratkim crtama

ISTORIJAT

        Tokom pedesetih godina dvadesetog veka uočava se nagli razvoj različitih psihoterapijskih škola i pravaca koji su ponikli iz ili kao reakcija na psihoanalizu.
        Erik Bern, psihijatar, sa dugogodišnjom psihoanalitičkom edukacijom prateći tadašnji razvoj nauke i medicine (proučavanja značaja ranih uticaja i afektivnog vezivanja kod dece i životinja, neurologije, neuropsihologije i opšte teorije sistema i komunikacije-kibernetički model), sa željom da promeni uobičajeni način kauč-terapije (kroz slobodno asociranje) formuliše nove koncepte  strukture i dinamike ličnosti, kao i komunikacije medju ljudima.
        Ideal  Berna je bio da stvori vizuelno i imaginativno jasne koncepte koje će ljudi moći sponatno da prihvate i koriste jer će relativno lako shvatiti neke suštinski kompleksne ideje i relacije.
U duhu šezdesetih i opšte društvene liberalizacije rani Transakcioni Analitičari razvijaju svoju terminologiju: koncept ego stanja, transakcija, igara, reket-osećanja, skripta i egzistencijalnih pozicija, pozivajući ljude da obrate pažnju na sebe tokom komunikacije.  Poseban osvrt dat je opisu duplih transakcija, u kojima osoba izražava poruke kako na manifestnom (socijalnom), tako i na latentnom (psihološkom) nivou nesvesna da se time otvaraju mogućnosti za razne obrte i zabune.
        Ubrzo se iz opštih ideja formulišu tri smera koja izrastaju u popularne TA psihoterapijske pravce: klasični, reparenting i redecision. Kako, vreme odmiče uočava se da od navedenih pravaca izrasta niz različitih integracija izmedju postojećih TA ideja i drugih vrsta terapija.
        Od početnih integracija TA modela sa humanisticko-egzistencijalističkim pravcima, geštalt terapijom, psihodramom, telesnom terapijom…, već krajem sedamdesetih se javljaju nove integracije sa  trendovima u okviru psihoanalitičke tradicije (od Kleinianske, ka modernim objekt-relacionim psihoterapijama, Kohutova self-psihologija, zadnjih godina  relaciona psihoanaliza....).
        Postmoderna, donosi uočljiv uticaj konstruktivizma na relativizaciju početnih TA koncepata i svest o subjektivitetu terapeuta, kao i shvatanja psihoterapijskog procesa kao ko-konstruktivnog u svojoj biti. Nagli razvoj neuro-nauka i praćenje ranog razvoja dece utiču da se iznova preispituju bazične postavke i osavremenjuju novim saznanjima.

Transakciona analiza je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija ličnog razvoja i izmene ličnosti. Među svim ostalim psihološkim pristupima, ona je izuzetna po dubini teorije i širokom spektru primene.

Kao teorija ličnosti, TA nam daje predstavu o tome kako su ljudi psihološki struktuirani koristeći tročlani model ego-stanja. TA donosi i teoriju komunikacije koja se može proširiti sa interpersonalne komunikacije na analizu sistema i organizacija. TA nam nudi teoriju razvoja deteta. Koncept životnog skripta objašnjava kako naši sadašnji obrasci ponašanja vode poreklo iz detinjstva. TA nam objašnjava kako i zašto možemo, kao odrasli, nastaviti da ponavljamo strategije koje smo razvili u detinjstvu, čak i kada one proizvode rezultate koji su samo-poražavajući ili bolni. Time TA obezbeđuje i teoriju psihopatologije.

U oblastima primene, TA nudi sistem psihoterapije koji može biti korišćen individualno, grupno, u parovima i porodično, kako bi tretirala sve tipove psiholoških poremećaja, od svakodnevnih životnih problema do teških psihoza. TA se takođe koristi u obrazovnim ustavnovama kako bi pomogla nastavnom osoblju i učenicima da ostvare punu komunikaciju i da izbegnu neproduktivne konfrontacije, u obuci rukovodećeg osoblja i u analizi organizacija, a koriste je i socijalni radnici, policija i vlasti za kontrolu uslovnog otpusta iz zatvora, pa i sveštenici. U stvari, TA može biti korišćena u svakoj oblasti u kojoj postoji potreba za razumevanjem pojedinaca, njihovih relacija i komunikacije.

To be valuable human being... or more valuable than others

When we buy vegetables at the market, such as tomatoes, we assess its validity based on its exterior: color, texture, softness, weight and others. We do this not because we are interested in the outside or bark, but that we are on the exterior of a better conclusion about the content that we eat. An additional problem created manufacturers and retailers who are competing to sell us more attractive as a product that is beautiful, and we often pass over the fact that the "beauty" comes at the expense of quality content.

What is the similarity between humans and tomato? First, most of them is water. Second, both emit a distinctive sound when you step on it. Third, both have and what is outside and what is inside. And another thing is: when we deal with them, we want to exist as much correlation between those inside and those outside.

Similar to the tomato, the people here today has become inclined to show others that we are beautiful / worthy / capable, etc., but to actually be. The reason for this is the nature of human relations market that is the consequence of consumerism, which is a characteristic phenomenon of prevalence of the value of products sold. In other words, if it is more important that the product is selling well and quickly but be of good quality, then much of the development and production resources will be directed at marketing. The sale itself don't recognizes product as a valuable but as more valuable than others at any given moment.

If we go back to this discussion of human relations, we can see that they increasingly take on the characteristics of the market. There is a growing desire to leave a better impression in the professional or personal life so that we can focus on appearance or packaging. Where to?

The most important need of the human soul is need for love, or other words every person has need to be recognized as a valuable human being. The more someone is valuable to us as a human being, the more we love him. Result of dissatisfaction this need is suffering.

Among others, the main psychological consequence of market character of human relations is the contamination that masks the need to be loved/valuable in the desire to be more valuable than others, ie. to "sell" better. The contamination results that a need for love is ignored and therefore unsatisfied. Today's "market" of people are unhappy individuals too hungry of love, and unaware of the reasons trying to saturate by wrong things. Hot celebrity gathered hundred thousand people at the concert that will cheer her as "perfect, sexiest, goddess", but she is also a human being and she needs to hear that is valuable to someone. Not the most valuable, but valuable! Paradoxically, it is often not heard from any of his hundred thousand or a million fans.

Excessive concern about the facade that makes people ignore the walls and the construction and cracks in them. Small cracks in the facade that occur due to the large construction issues can be masked fast with beautiful new facade. This allows large gaps to increase until they become so large that the building starts to collapse. When that happens, everyone can see that the facade was not more important than the structure. But then it is usually too late for both of them.

Whatever you reach the people who kept the banner of "Being more valuable" does not satisfy the basic need for value or love, just irritating. Whatever, all people are worthy of its very existence, and everyone can feel gratitude for small things that they feel ones they have managed to get out of the race "for the most valuable status" before this started. How come many people always miss it?

Бити вредно људско биће... или вредније од других

Када на пијаци купујемо поврће, на пример парадајз, ми процењујемо његову исправност на основу његове спољашњости: боје, текстуре, мекоће, тежине и слично. То радимо не зато што нас интересује спољашњост или кора, већ да би смо на основу спољашњости што боље закључили о садржају који ћемо јести. Додатни проблем стварају произвођачи и трговци који се надмећу да нам продају што примамљивији то јест лепши производ, а ми често прелазимо преко чињенице да та "лепота" иде на рачун квалитета садржаја.

Која је сличност између људи и парадајза? Прво, већи део је вода. Друго, оба испуштају карактеристичан звук кад се нагазе. Треће, обоје имају и оно што је споља и оно што је унутра. И још нешто је слично, а то је да када имамо посла са њима, желимо да постоји што већа корелација између оног споља и оног изнутра.

Слично као код парадајза, и код нас људи је данас постало некако претежније да покажемо другима како смо лепи/вредни/способни итд, него да то заиста и будемо. Разлог томе треба тражити у тржишном карактеру људских односа који је наравно последица потрошачког менталитета, а чије је обележје појава претежности продаје над вредношћу производа. Другим речима, ако је важније да се производ брзо и добро прода него да буде квалитетан, онда ће добар део ресурса развоја и производње бити усмерен у маркетинг. Сама продаја дакле не препознаје производ као вредан него као вреднији од других у датом тренутку.

Ако сад ово разматрање вратимо у људске односе који, мора се признати, све више попримају карактеристике тржишта, увидемо исте законитости. Све је већа тежња да на неког оставимо што бољи утисак у професионалном или приватном животу тако што ћемо се фокусирати на изглед или амбалажу. Одакле то?

Најважнија потреба људске душе је потреба за љубављу, односно потреба да особа буде препозната као вредно људско биће. Што нам је неко вреднији као људско биће, то га више волимо. Последица незадовољења те потребе је патња.

Између осталих, главна психолошка последица тржишног карактера људских односа је контаминација која маскира потребу да будемо вредни у жељу да будемо вреднији од других, тј. да се "продамо" што боље. Та контаминација чини да потреба за љубављу буде занемарена и самим тим незадовољена. Данашњи "тржишни" људи су несрећне индивидуе прегладне љубави, а несвесни разлога своје глади покушавају да се засите погрешних стварима. Популарна естрадна звезда окупи сто хиљада људи на концерту који ће јој клицати како је "савршена, најсексипилнија, богиња", али је и она људско биће коме треба само да чује како је некоме вредна. Не највреднија, него вредна! Парадоксално, она то често не чује ни од једног од својих сто хиљада или милиона обожавалаца.

Претерана брига о фасади чини да људи занемаре зидове и конструкцију и пукотине у њима. Мале пукотине на фасади које се јављају због великих у конструкцији брзо се замаскирају новим лепшим слојевима фасаде. То омогућава великим пукотинама да се повећавају све док не постану толико велике да зграда крене да се руши. Кад се то деси сви виде да фасада и није била битнија од конструкције. Али тада је обично касно за обе.

Шта год да постигну људи који се воде паролом "Бити вреднији" не задовољава основну потребу за вредношћу односно љубављу, само је раздражује. Какви год да су, сви људи јесу вредни самим својим постојањем и сви могу осећати захвалност за мале ствари коју осећају они који су успели да се измакну из трке за статус највреднијег пре него што је ова почела. Како то многима увек промакне?