Marko Aurelije, moj prijatelj

Jedno veče sedimo tako moj prijatelj Marko Aurelije i ja, i pijemo neko dobro crveno vino sa obronaka Karpata. On inače, kao što to i istoričari kažu, nije bio vinski tip, ali je za neki dil od Moldavskog kneza dobio 10 vagona cabernea, pa je gledao da to potroši pre no što se ukiseli i ja sam od njega godinama dobijao po vedricu kad dolazi u goste.

Marko je inače voleo da provodi vreme u mom domu, jer se ja za razliku od njegovih dvorjana, nisam ustručavao da mu kažem neke stvari i on je to veoma cenio. On je tako mogao satima da ide ubrljan oko usta od ručka ili otkopčanog šlica i na te stvari mu niko od njegovih nije smeo skrenuti pažnju. Onda on dođe kod mene, i ja ga pre nego što sednemo detaljno pogledam i kažem mu ako mu nešto fali. 

Govorio je: "Kako da budem dobar vladar kad nemam informacija. Fidbek je ono što mi fali", na šta bih mu je uvek odgovorio da ne koristi imperijalni rečnik dok je u mom domu. "U Rimu si Rimljanin, u Srbiji budi Srbin!" Njemu su se moje izreke uvek dopadale.

Najčešće je dolazio bez pratnje, jer nije želeo da spontanost i iskrenost budu opterećene dvorskim formalizmima i protokolima. 

Ovoga puta došao je blatnjavh cipela. To je valjda mogao da vidi i sam, ali ti vladari nekako vremenom gube naviku da se bavi prizemnim stvarima kao što su cipele i blato, a da toga po pravilu nisu svesni. Ja mu kažem da obriše noge pre nego stupi na moj plemeniti travnjak, a kad on vide svoje noge bi mu malo neprijatno. Ipak objasni: "Znaš prijatelju, to mi je on jedne barice koju sam video usput. Nisam izdržao morao sam da malo zgazim. Nas vladare dok smo deca ne puštaju da se igramo, i nama čežnja za igranjem ostaje ceo život. Zato smo mnogo ratoborni jer rat shvatamo kao igru i priliku da pokažemo da smo bolji od drugog." 

Njegova iskrenost me ganula i ja mu kažem: "E poserem ti se ja brate na takvu vlast i takav život kad moraš da otpustiš pratnju da bi mogao da šljapkaš u barici i da dođeš kod prijatelja. I što si kadar da pobiješ pola sveta samo zato što te nisu voleli kad si bio mali!" 

"Da prijatelju," nastavi on, "ali ja sam svojih kompleksa svestan, nisam kao ona budala Neron koji je zapalio Rim samo da bi drugi rekli da je i on sposoban nešto da uradi" uzvrati on ozbiljno. 

Ono jest, taj je Neron bio budala neopevana. Kad vladar zapali grad koji je osvojio, on time pravi prekid u istoriji tog grada i naroda koji ga je nastanjivao, a sve u želji da uzveliča svoju pobedu. Jebemliga, ne može se reći da je paljenje pokorenog grada neki ljudski gest, pogotovo gest heroja obdarenim srcem i mudima. Ali da neko zapali svoj grad, blokirajući izlaze da bi stradalo što više ljudi, to mora da je neka teška pičkica koja nije dobila ponija za peti rođendan. (Jebiga ljudi, pazite šta obećavate deci, vidite kakva sranja su sklona da urade zbog vaših olako datih obećanja.)

Elem, bilo je tako tu oko pola deset, kad kaže meni Marko: "nešto me muči želudac, mora da su oni tvoji krastavci." Ja tu skočim, "nemoj krastavce" reko "da mi diraš, za krastavce oću dubijem". On je inače znao da se ja tim biranim rečima obraćam samo najiskrenijim prijateljima, i to je cenio. 

Zato odmah pređe na stvar: "Prjatelju, nešto razmišljam. Dok dolazih, videh pijanu rulju kako naskače na prozore prepune gostionice i kliče nešto kao: Seka, Stanija! Dalje krenem i vidim grupu mladića kako sede na jednom stećku i pljuju ispred sebe. Pitam ih šta rade, a jedan od njih mi kaže rezignirano: Blejimo matori. Taj prizor me naterao da se zamislim." I onda iznedri onu njegovu čuvenu: "Zaista, buncaju ljudi i postaju umorni od života kad nemaju pred sobom neki cilj prema kome bi upravili svaki svoj napor i svaku svoju misao."

Tu ja krenem da ga tešim: "Nemoj Mare da se bedačiš, i ovo tvoje Rimsko carstvo mora da propadne jednog dana. Posle će doći nove imperije i svaka će pretendovati da baš ona bude nosilac kulture, progresa, i da se baš njenim bogovima svi moraju klanjati, ali će svaka završiti sa svojim Sekama i Stanijama. A jel znaš zašto? Zato što u dubini duše zabole svakog imperatora i za progres i za kulturu. Sve do čega im je stalo je da se izigraju i na neko vreme umire svoje razjarene komplekse."

Tu se on malo zamisli, a onda se nasmeja i bi mu lakše. Nivo vina opet stade da opada u vedrici, a moja verna ljuba donese sira koji nam je darivao moj tast, kmet Rudnički, i priča krete dalje.

"Prijatelju," nastavi Marko, "dobro si rekao ono za dušu. Sve čoveku odatle kreće. Trebalo bi se više udubljivati u sopstvenu dušu." Tu se on okrete vernoj ljubi mojoj. "Dragojla, verna ljubo mog vernog prijatelja", reče joj on, "dobro zapamti ove reči" - "Pogledaj u dubinu svoje duše. Tu ćeš naći izvor prave sreće, izvor nepresušni, samo valja da ga neprestano dubiš."

"More Marko", odvrati mu moja verna ljuba, "nemoj da te mlatnem ovim vedrom po glavi pa da vidiš gde je izvor prave sreće." Marko je znao da ona to govori čistoga srca i uživao je u njenim rečima.

Marko je inače morao da vozi do kuće, jer je voleo u goste da dolazi bez pompe i pratnje, pa je bio uzdržaniji u piću - na jedan moj uborak on je pio krasovulju, tako da smo iz sedam tura popili pola vedrice. Odjednom, kaže on meni: "Porazno je kad u životu čoveka pre klone duh nego telo." 

Pošto me vino već bilo opustilo, nisam mogao da shvatim da li to ima više antropološki, ontološki ili stoički smisao, pa ga oprezno upitah: "Mare, jel si ti to mene našo pijanog da zajebavaš bre?" 

"Ne prijatelju zaista ne, samo osećam se nešto malaksalo u poslednje vreme i mislim da mi je vreme da polako napuštam ovaj svet. Bilo je lepo živeti. Posle mene doći će neko drugi." I tu ustane da ide. "De ćeš bre, nismo vepra ni okusili," viknuh ja.

Ni moje molbe, ni veprovo mahanje repićem nije bilo dovoljno da ga skrene sa njegovog puta. "Marko" rekoh, "znaš li kojim putem da se vratiš?"

On tu zastade, pogleda prema nebu, osmehnu se i reče ono zbog čega su me kasnije mnogi istoričari i biografi smarali i opsedali da im pričam. “Uvijek idi najkraćim putem. Najkraći je put onaj koji je u skladu s prirodom; njega se drži kao spasonosnog i prema njemu sve govori i radi. To načelo oslobađa od tegoba i borbe od svake proračunosti i poze.”

Da.

"Spasonosan put je onaj u skladu sa prirodom!"

I ode čovek. A bio je dobar prijatelj.

Nova Godina, Srpska i uz to još Srećna

Prošlo je skoro dvadeset godina od poslednjeg dočeka "srpske" nove godine na kom sam prisustvovao. Iskren da budem, i onda sam imao problem da se prepustim opštem raspoloženju "ludila i zezanja", ali su tada određene količine alkohola to mogle da reše.

Sinoć smo se žena i ja sasvim nenadano našli na jednom dočeku. Prijatelj, sa kojim smo se trebali porodično videti, dobio je izmenu u rasporedu i morao je otputovati ranije, pa je jedini termin za druženje sa njim i njegovom ženom, mogao biti upravo sinoćnji. Ajd dobro, važno da se mi ispričamo.

Sva sreća, stigli smo malo ranije, pa smo sa dragim ljudima imali malo vremena da se zaista ispričamo, jer kada je grunula ono što zovu muzika, mogli smo samo da igramo pantomime i (baš) gluvih telefona. Pošto je prošlo više od trideset godina kako sam poslednji put igrao te igre, ostatak večeri sam udobno sedeo na svojoj stolici od mahagonija, jeo i posmatrao prisutne.

Utisci:

1. Preterivanje u svemu. Jelu, piću, pušenju, drogiranju, dranju, skakanju, znojenju, glumatanju. Možda najviše u glumatanju.
2. Muškarci sa viškom progesterona i manjkom dlaka u obrvama, a naročito pevač. Dobro je zvučao za razliku od cica koje su kasnije zgrabile mikrofon.
3. Pevačice sa nogama do brade i čizmama do pupka. Čim su ušle u salu videlo se da su tu zbog para, doduše bio sam u zabludi oko šifre delatnosti dok nisu počele da skiče u mikrofon.
4. Od svih koji su se "ludo zabavljali", zaista je uživalo samo par ljudi. Svi ostali su glumili estradne zvezde i emitovali okolini nešto kao: "Vidite kako mi je super, kako se dobro zabavljam." Za njih se celo veče na kraju svede na novi FB status.

Nekoliko stvari me stvarno iznenadilo:

1. Bilo je više ljudi preko 60 nego ispod 40. U jednom trenutku sam pomislio da smo zalutali na sastanak SUBNORa.
2. Prvo su poskakale žene ovih preko 60. Muzika je krenula da ih vraća u mladost Leblju i Solju, pa Čorbom, pa ranim Zdravkovim radovima. Taman sam očekivao da će na red doći Korni grupa i Siluete, kad   udariše po Pinku.
3. Sve žene ovih preko 60 su znale sve pesme napamet, pri tome ne mislim na Zdravka iz '70 tih, nego na  nove Pink "hitove" za koje ja (u svojoj zatucanosti) nisam ni čuo

Najjači utisak je bio čestitka pevačice u ponoć, koja kao da je sa šipke sišla, čestita svima "pravoslavnu" novu godinu. Što je mnogo, mnogo je.

Previše, previše foliranja. Konstantan rad na fasadi dok se konstrukcija zanemaruje. Devojčice se trude da izgledaju kao devojke, devojke kao žene, a žene opet kao devojke. Muškarci isto tako. Niko od njih nije zadovoljan onim što jeste i svi bi da budu neko drugi, neko ko je autentičan i ima više prijatelja na fejsu. 

Jebiga, moji zaključci nisu baš u "prazničnom duhu". Ovo nema nikakve veze sa novom godinom, Srbijom, pravoslavljem, a ponajmanje sa srećom. Ima samo sa nezasitim apetitima i promašenim ciljevima. A opet, siguran sam da se iza ovih isfoliranih fasada kriju divni ljudi. Kako doći do njih?

Sve u svemu jedna velika šarena laža, bajka za decu posle koje ta deca ustaju sa mamurlukom. A od vremena kada sam mogao potpuno da se prepustim takvim bajkama prošlo skoro je četrdeset godina.

Zaljubljenost - vapaj za soptvenom vrednošću

O ljubavi se toliko piše da se ima utisak da je sve rečeno, i da je svaki novi tekst samo višak koji će se anonimno utopiti u okeanu dosad napisanog. Pa ipak, čini se (bar meni) da taj okean ima neki suštinski i logički nedostatak, neki čep na dnu, koji preti da sva voda iz okeana može iscureti ako se ovaj izvuče.

Ljubav i zaljubljenost se reči veoma slične, što ukazuje na povezanost ova dva pojma. Kako su oni povezani? Na izgled oba osećanja sugerišu kontakt i relaciju sa drugom osobom. 

Tokom procesa odrastanja većna od nas prolazi kroz razne periode vezanosti za (najčešće) majku. Taj proces i sve što njega prati je dobro opisao britanski psiholog John Boulbi (Bowlby) u svojoj teoriji afektivne vezanosti[1] (attachment theory). Po toj teoriji dete prolazi kroz razne faze vezanosti za majku (objekat vezanosti) i uspešno odrastanje karakteriše potpuno psihološko odvajanje od objekta vezanosti, ili završetak detinjstva, što se u tom slučaju dešava negde oko 18-te godine. Ukoliko se u tom procesu nešto poremeti, na primer da dete odrasta bez majke koja mu je dostupna, ili sa nezrelom majkom koja ne želi da se dete ikada odvoji od nje, onda nastaju razne anomalije odrastanja, koje pored drugih sve imaju istu posledicu, a to je produžetak vezanosti ili težnja ka vezanosti (attachment-u). U slučaju odrasle osobe, najznačajnija posledica ovoga je nedostatak autonomnosti.

Transakciona analiza je dala svoj doprinos razumevanju ovog pojma svojom teorijom simbioze[2]. 

Simbioza roditelj - dete

Simbioza je koncept psihološkog vezivanja gde subjekt više moći “pozajmljuje” svoja ego stanja Roditelj i Odrasli, odnosno sistem vrednosti, iskustvo i kognitivne sposobnosti, subjektu niže moći koji u simbiozi učestvuje sa ego stanjem Dete. Kao što je već napisano, ova pojava je karakteristična za detinjstvo gde se biološki roditelj, najčešće majka, psihički vezuje za dete i time privemeno delimično isključuje svoje ego stanje Dete. To je za njeno dete od egzistencijalnog značaja jer ono nemajući svoja ego stanja R i O ne može da preživi bez pomoći sa strane.

Najvažnija psihološka potreba svakog čoveka je potreba da se bude vredno ljudsko biće. Ta potreba je neminovno vezana za druge ljude koji tu vrednost treba da prepoznaju. Kod deteta, zadatak roditelja je da (pored ostalog) detetu upute hiljade poruka "ti si vredan/na" kako bi dete usvojilo, introjektovalo tu poruku u superego i kako bi ta poruka postala i njegov lični stav prema sebi. 

Doživljaj lične vrednosti je obrnuto proporcionalan pojavi simbioze. Dok ne odraste, dete koristi vezanost za majku (ili drugi objekt vezanosti) da bi uslovno bilo vredno ljudsko biće. Njegov bazični stav je: "ja nisam OK, ali sam OK uz majku". Kako dete odrasta, vezanost za majku slabi, a njegov OK stav prema sebi se pojačava. 

Motivacija i demotivacija

Svako ko ima nekog pod svojom brigom, bez obzira da li je reč o direktoru kompanije, građeviskom poslovođi ili roditelju, neminovno se susreće sa problemom motivacije svojih ljudi. Neosporno, meru uspeha jednog menadžera, određuje njegova sposobnost da u konkretnoj situaciji svoje ljude pokrene u željenom pravcu.

Koje su to akcije koje karakterišu dobrog menadžera ili domaćina?

Rad na sebi

Svako ko se nadje sučeljen sa velikim diskontinuitetom motivisan je da uloži veliki napor da ga savlada. Kada radnik promeni radno mesto, on svesno uloži veliki trud oko akomodacije na novo okruženje i posao, ali kada se adaptira on teži da minimizuje energiju koju na svom radnom mestu investira. Drugim rečima, on teži da se ponaša najoptimalnije u datoj ulozi ili još preciznije, ako je dobijeni novac mera njegovog rada, da bude što efikasniji - da sa što manje rada zaradi što više novca.

Kada su zadovoljni svojim stanjem, ljudi ne žele da ga menjaju. Ali, to nije uvek korisno za zajednicu. Neophodno je da se izađe iz zone komfora da bi se ostvario napredak. 

Uspeh zahteva više od ostajanja na poslu do kasno. Potrebno je sistematično razvijati retke i vredne veštine. Za to je potrebna praksa, a to nije nešto što ljudi uvek žele da rade.

Posedovanje snage nagovaranja

Da bi nekog nagovorili na nešto, na primer da izađe iz zone udobnog i atrofirajućeg komfora i da krene da razvija neku svoju veštinu, potrebno je da poznajete tu osobu, i da poznajete njen sistem vrednosti.

U zoni komfora, sistem vrednosti je usmeren na pridobijanju zadovoljstva.

Zone življenja

Praktična psihologija je dokazala da je u ovoj zoni jači motivišući motiv kazna, nego nagrada istog intenziteta. Na primer ljudi dva puta jače doživljavaju emociju tuge zbog gubitka sume od 1000 dinara, nego emociju sreće zbog dobitka iste te sume. Stoga se savremeni menadžeri služe trikovima različite formulacije istog problema, pa umesto da svome timu postave pitanje "šta da radimo da zaradimo 100 miliona" postave: "šta da radimo da ne izgubimo 100 miliona". 

Efekat je u drugom slučaju dva puta bolji, jer tako formulisano pitanje sugeriše da je moguće gubljenje trenutne pozicije komfora i zadovoljstva ako se cilj ne postigne, što nije slučaj sa prvom formulacijom. U prvoj formulaciji ta pozicija se ne dovodi u pitanje, već se nudi satisfakcija u vidu većeg zadovoljstva zbog "zarade 100 miliona".