Znanje (ni)je roba

Znači opet mi oni moji sa sela šalju radnu snagu, ko da ja štancujem radna mesta, a ne prekidače za šporet.

Kako ti se ovo čita ova tvoja titula: Menadžer čega.... aaa, resursa. Auuuu! Lepo. I nisi došao zato što imaš vezu, nego zato što si završio školovanje na najboljem fakultetu. Lepo, lepo. Mada, što jednom rek'o moj deda, "ne završava se školovanje kad izađeš iz škole, već kad pomisliš da sve znaš." Kod nekih je to svejedno. Ma ne mislim na tebe.

Kažeš rođače da je znanje roba. I ja bi sad verovatno trebao da kupim tu robu i da je platim lepo. Dobro, neću da te ubeđujem, samo razmišljam naglas. Robu možeš da kupiš i da prodaš. Možeš da je uništiš ako ti se ne sviđa. A znanje? E, to je malo komplikovanje rođače. Uz znanje neizbežno ide i dodatak u obliku čoveka.

This is Sparta!

Ako pogledamo nekadašnjeg spartanskog vojnika, možemo videti da je svaki od njih imao iste slabe tačke i da su sve bile sa desne strane. Desnom rukom je vojnik držao mač ili koplje, pa mu je to istovremeno bila i jača strana. Ali ako doleti strela sa te strane, mač nije baš od koristi, a nositi štit sa obe strane bilo bi malo ponižavajuće.

Iz tog razloga je spartanskom vojniku sa desne strane bio potreban drugi spartanski vojnik, koji je štitom štitio svoju levu stranu i desnu stranu vojnika do sebe. Na taj način obe strane vojnika su bile zaštićene, a da se ništa nije gubilo na funkciji ubojitosti. Takva vrsta organizacije se lako transformiše u defanzivnu ili ofanzivnu u zavisnosti od zahteva tržišta to jest konkurencije.

Da ne pomislite da je ovakva situacija idealna pomenuću još jednu stvar: vojnik koji štiti desnu stranu istovremeno smeta, jer se često nalazi na putu mača koji bi da mlati oko sebe. Zato je potrebno razumevanje višeg smisla takve organizacije jer bez njega vojnik istrčava, i u želji da umlati što više mrskih mu neprijatelja obično i sam gine. 

Take on me

Dugo mi nije bilo jasno kako se jedna pesma zarila u moje pamćenje toliko intenzivno. Nikad je nisam imao snimljenu. Nikad nisam čuo nijednu drugu pesmu te grupe. Nikad nisam slušao sličnu muziku. Ne znam ni šta reči znače. Ali opet, i kada je danas čujem posle trideset godina, obuzme me neopisivo lep, smiren i dubok osećaj spokojstva. 

Radi se o pesmi Take on me, grupe A-ha. Sama grupa je neka šminkerica, daleko od onoga što sam tada i kasnije u životu slušao, poput Flojda, Kičme i Azre. Nedavno sam odgledao spot i tokom gledanja pokušavao da provalim šta me je toliko dotaklo u pesmi. Džaba! U samoj pesmi ništa.

A onda mi pogled pade na radni sto i haos na njemu. Eureka!

Razmišljanja jednog običnog srpskog orla

Još malo, pa će taj dan. Uh, baš sam se usr'o.

Na sreću samo figurativno, ne bih preživeo da drugi vide moj strah. Ipak nama orlovima to ne stoji. Mada kad gledam druge.... 

U ponedeljak naši skaču prvi put. Već su im krila porasla dovoljno i perje im je jako, proverio sam. Pa dobro, hranili smo ih samo kvalitetnom ribom, dok smo Milka i ja žvakali miševe i veverice. Znam da im je sad vreme, ali opet se plašim.

Prošlog proleća tako Miletov mali skočio, malo se više kurčio hteo da otvori krila u poslednjih par metara i zajebo se. I zajebo sve oko sebe, eno ga Mile još uvek leti ko svraka. A godinu dana prošlo. Krv je to.

Šta motiviše ljude u kompanijama, možda novac?

Veza između kompanije i zaposlenog je kao veza izmađu bilo koje dve osobe. Ta veza prolazi kroz određene faze, kao što su upoznavanje, medeni meces, razočaranje, stabilni period i na kraju terminacija. Ako želimo da kompanija što duže i što uspešnije posluje, logično je očekivati da teži da se zadrži u odnosu stabilnosti što duže sa što većim brojem svojih zaposlenih.

Šta karakteriše stabilnu vezu između prijatelja, supružnika, poslovnih partnera? To su dve stvari: međusobno poštovanje i poverenje. Što su ove dve komponente jače, zaposleni će predanije i posvećenije obavljati svoje poslove.

Za poštovanje je karakteristično da ne ide bez samopoštovanja. Ne možete poštovati drugoga ako ne poštujete sebe. Možete mu snishoditi, podilaziti, možete mu se podrediti ili ga se bojati, ali ga ne možete poštovati. Isto važi i za poverenje. Čovek koji ne veruje sebi, ne može verovati ni drugima.

Како нас добри избори могу упропастити?

Сваког тренутка ми се налазимо у ситуацијама које захтевају доношење одлука. Искрено, ми ни не препознајемо већину њих. А већину оних које препознајемо су небитни. За оне који преостану, постоје неке категорије.

Понекад морамо да бирамо између добра и зла. Избор добра обично захтева неке непријатне ствари попут тешког рада или лишавања у почетку, али обећава добит на крају у виду вештина, здравља, социјалног статуса или финансијске користи. Углавном ми немамо проблема са овим изборима, па чак и када не одабирамо добро тога смо свесни.

Понекад морамо да бирају између две лоше ствари. У тим ситуацијама ставимо на сто све од параметара, логике, критеријума и могућих последица. Обично су такве врсте избора повезане са недостатком времена, па хтели ми то или не, овакве изборе доносимо брзо. Последице су лоше у сваком случају, али са њима обично немамо личних проблема, јер их доживљавамо као елементарну непогоду. То се догоди, ми истрпимо, и живот иде даље.

Ko tele pred rudu

Nisam baš bio siguran šta stariji pokušavaju da mi kažu kada su mi govorili: "Polako, kuda trčiš ko tele pred rudu!" A to su mi ponavljali baš često. Bio sam drčan, uvek pun energije i ideja, spreman da zaobilazim dosadna pravila i da za svaki problem nađem genijalno rešenje koga se drugi nisu setili. Naravno da se nisu setili jer su igrali po pravilima. Ja sam pravila doživljavao kao nužno zlo i predmet kompormisa, što znači da sam ih i poštovao na neki način, ali sam uvek bi otvoren za nove ideje koje bi malom Perici pale napamet. Zbog akcija koje sam tim idejama inspirisan preduzimao, uglavnom sam dobijao po nosu ili dupetu, zavisno od uzrasta oštećenog. Kažem uglavnom, jer se ponekad dešavalo da ideja zaista bude produktivna, a dobit od nje i činjenica da je se niko pre mene nije setio, rapidno su mi otvarali nova polja za nove ideje.