Razmišljanja jednog običnog srpskog orla

Još malo, pa će taj dan. Uh, baš sam se usr'o.

Na sreću samo figurativno, ne bih preživeo da drugi vide moj strah. Ipak nama orlovima to ne stoji. Mada kad gledam druge.... 

U ponedeljak naši skaču prvi put. Već su im krila porasla dovoljno i perje im je jako, proverio sam. Pa dobro, hranili smo ih samo kvalitetnom ribom, dok smo Milka i ja žvakali miševe i veverice. Znam da im je sad vreme, ali opet se plašim.

Prošlog proleća tako Miletov mali skočio, malo se više kurčio hteo da otvori krila u poslednjih par metara i zajebo se. I zajebo sve oko sebe, eno ga Mile još uvek leti ko svraka. A godinu dana prošlo. Krv je to.

Šta motiviše ljude u kompanijama, možda novac?

Veza između kompanije i zaposlenog je kao veza izmađu bilo koje dve osobe. Ta veza prolazi kroz određene faze, kao što su upoznavanje, medeni meces, razočaranje, stabilni period i na kraju terminacija. Ako želimo da kompanija što duže i što uspešnije posluje, logično je očekivati da teži da se zadrži u odnosu stabilnosti što duže sa što većim brojem svojih zaposlenih.

Šta karakteriše stabilnu vezu između prijatelja, supružnika, poslovnih partnera? To su dve stvari: međusobno poštovanje i poverenje. Što su ove dve komponente jače, zaposleni će predanije i posvećenije obavljati svoje poslove.

Za poštovanje je karakteristično da ne ide bez samopoštovanja. Ne možete poštovati drugoga ako ne poštujete sebe. Možete mu snishoditi, podilaziti, možete mu se podrediti ili ga se bojati, ali ga ne možete poštovati. Isto važi i za poverenje. Čovek koji ne veruje sebi, ne može verovati ni drugima.

Како нас добри избори могу упропастити?

Сваког тренутка ми се налазимо у ситуацијама које захтевају доношење одлука. Искрено, ми ни не препознајемо већину њих. А већину оних које препознајемо су небитни. За оне који преостану, постоје неке категорије.

Понекад морамо да бирамо између добра и зла. Избор добра обично захтева неке непријатне ствари попут тешког рада или лишавања у почетку, али обећава добит на крају у виду вештина, здравља, социјалног статуса или финансијске користи. Углавном ми немамо проблема са овим изборима, па чак и када не одабирамо добро тога смо свесни.

Понекад морамо да бирају између две лоше ствари. У тим ситуацијама ставимо на сто све од параметара, логике, критеријума и могућих последица. Обично су такве врсте избора повезане са недостатком времена, па хтели ми то или не, овакве изборе доносимо брзо. Последице су лоше у сваком случају, али са њима обично немамо личних проблема, јер их доживљавамо као елементарну непогоду. То се догоди, ми истрпимо, и живот иде даље.

Ko tele pred rudu

Nisam baš bio siguran šta stariji pokušavaju da mi kažu kada su mi govorili: "Polako, kuda trčiš ko tele pred rudu!" A to su mi ponavljali baš često. Bio sam drčan, uvek pun energije i ideja, spreman da zaobilazim dosadna pravila i da za svaki problem nađem genijalno rešenje koga se drugi nisu setili. Naravno da se nisu setili jer su igrali po pravilima. Ja sam pravila doživljavao kao nužno zlo i predmet kompormisa, što znači da sam ih i poštovao na neki način, ali sam uvek bi otvoren za nove ideje koje bi malom Perici pale napamet. Zbog akcija koje sam tim idejama inspirisan preduzimao, uglavnom sam dobijao po nosu ili dupetu, zavisno od uzrasta oštećenog. Kažem uglavnom, jer se ponekad dešavalo da ideja zaista bude produktivna, a dobit od nje i činjenica da je se niko pre mene nije setio, rapidno su mi otvarali nova polja za nove ideje.

Осамнаест цветова за Милицу

Пре петнаест пролећа осмехнула се трешња, Усред безумног доказивања ко је јачи, а ко луђи, Да својим цветовима прослави живот, У пркос онима што презреше и свој и туђи. И на тој трешњи беше један пупољак бели, Пун веселих питања, жељан живота и љубави. Насилник што због “вишег циља” у тихи воћњак провали, Одломи га, каже случајно, и поред дрвета остави. Овог пролећа имала би осамнаест лета, Бирајући матурску хаљину најлепших латица  журила да своје изборе кује, Јаблани би чежњиво гледали како млада цвета, А она радовала животу правећи се да то не примећује! Колатерална штета кажу кад се ради о туђој деци, Далеко од очију далеко од срца, па жмуре лоши, Да не полуде од погледа своје деце, Када се са посла врате кући, и затекну их на ноши. Помози цвете да земља за ново цвеће буде боља, Освета твоја нек опроштај буде; Да се поново у пролеће добротом твојом забеле поља,  Да лепота твоја пробуди Човека у човеку,  и у људима Људе.

Био једном један Човек

Био једном један Човек који је са Човечицом родио малог Човека. Обоје су га подизали, волели, учили, хранили и чували па је он постао Домаћин Човек.

На другом крају села живела су четири Човека, чије су Човечице такође затрудниле и родиле. Међутим, они су били превише заузети својим пословима, кућама, колима, спортовима и пријатељима, па се нису превише мешали у подизање малих. Човечице су их саме подизале, волеле, училе, храниле и чувале, али они нису постали Домаћини. Сваки од њих је наравно чезнуо да постане Човек какав је био и његов отац, али нису знали како. 

Један ос њих је постао Агресиван јер је мислио да је физичка снага оно што чини Човека. Гледао је и тражио шта би то могло да буде главно код Човека, оно због чега Човек завређује поштовање и љубав. У кући то није могао видети јер оца није било, он је био стално у кафани са пријатељима. Онда је изишао на улицу да тамо потражи оно што је тражио. И нашао је. Видео је да они који су наслини изазивају страх код других. А кад се некога плашиш он мора да је битан и велики и сигурно га та величина чини достојним поштовања.

Други је постао Бунтован јер је увидео да на тај начин бар на кратко привуче пажњу свог оца. Када направи нешто добро његов тата није обраћао пажњу на то, јер је све у реду и што да губи драгоцено време које му треба за вођење успешне фирме. А он је више од свега желео да га тата примети и да му каже нешто лепо. Једном када је у кући случајно сломио скупоцени комад намештаја, његов тата је одреаговао речима: “Па докле више глупирања, хоће ли од тебе икад бити Човек?” Те речи нису биле пријатне, али су свакако биле пријатније од игнорисања које је редовно добијао. Тако је закључио да ипак постоји начин да добије очеву пажњу - радећи оно што оца нервира. 

Формула за срећу

Пошто је закомпиковао своју комуникацију са другима до максимума, човек западне цивилизације се нашао депримиран и несрећан. Разна правила, норме понашања, власт, разни стимуланси, обиље, луксуз и хедонизам нису му донели срећу и задовољство као што је мислио на почетку. Напротив. Депресија у западном друштву полако престаје да буде дијагноза.

Пионири на пољу психотерапије са Фројдом на челу, проучавали су разне патологије које су настале првенствено као последица лоших социјалних услова. Онда су логично закључили да је човек душевно здрав само ако успе да превазиђе заједницу и изрази своје потенцијале као индувидуа. До овде је било добро, а грешка је што су на томе стали, јер су тиме прогласили индивидуализам за једино здраво стање, односно идеал коме треба тежити. Потреба за љубављу у индивидуализму не може бити задовољена, па људи без љубави пате и онда прибегавају другим средствима како би ублажили своју патњу.